Бранимир Нешић,
Срби и ксенофобија, огледи о српском идентитету,
Српски сабор “Двери”,
Београд 2008, 21 цм, 271 стр.

Српски естетичар Марко Цар је поодавно приметио да у нашој култури нема много дела која су “написана без надувености и педантерије, која би у исто време личила на академску расправу и на занимљиву козерију”. Огледи Бранимира Нешића управо одговарају на захтеве које је поставио поменути Дубровчанин. “Огледи о српском идентитету” су занимљиво, храбро штиво, потребно многим пометеним Србима запљуснутим лавином бесмислица и глупости модерног доба. Уљуљкани у некој врсти политичког монофизитизма, без осећаја за сферу јавног деловања, многи православни хришћани окретали су главу од државних и друштвених проблема. Разочарења којих је било на претек у 20. веку, поготово крајем деведестетих година, утулиле су сваки борбени поклич у младим српским душама.

Бранимир Нешић спада у ретке непоклекле српске мислиоце који са одговорношћу и љубављу за свој народ посматрају живот и пишу о њему. Из такве агоније духа предака и спољашње опасности родили су се огледи Демократска фарса и тоталитаризам, Демистификација студентских протеста, Очување идентитета у процесу глобализације, Културолошки филтер… У збирци оперативног уредника нашег листа се налазе два текста која се издвајају по лепоти и јачини поруке. То су Неиспричана прича о Косову и Случај несталог памћења. Они су управо објављени у Православљу - новинама Српске патријаршије, заинтересовали су многе и усталасали учмалу средину. Остали огледи имају пригодан призвук, остају траг догађаја и уприличености, полемике, округлог стола, беседе или приказа. Код аутора се ломе есејиста и студиозан историчар књижевности, нарочито у редовима о српској епској поезији, Достојевском, Солжењицину, али и о хуманисти и класичару из редова српских архијереја Лукијану Мушицком. Ђурђевданско Писмо Харалампију је манифест српске духовне обнове, који је прокламован у манастиру Студеница 2003. године. Он сажима идеологију новог српског родољубља указујући на резове у српској културној историји, или боље на левичарске интерпретације великана: Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, Светозара Марковића и Јована Скерлића. Тако је Харалампије код Бранимира Нешића персонификација неког митског тумача српске историје, светотајинског философа који се није одрекао ни гусларског наслеђа, ни Светог Предања. Али исто тако није изгубио разум.

Живи дух, који не пристаје на калупе и мамеће конформизме свакидашњице избија из страница ове књиге. Треба знати да је аутор био ангажован у студентским покретима од 1996. године, а од 1999. уређије часопис Двери. Ове чињенице из његовог животоописанија осветљавају ангажованост и жељу да се српско питање не посматра “објективно”.

Бранимир Нешић је представник групе млађих интелектуалаца који су се формирали у кризним деведесетим годинама и који су свој поглед на свет уобличили на темељу креативно доживљење српске традиције. Књига Срби и ксенофобија излази као други наслов у едицији “Млада Србија”, а коју је покренуо Српски сабор Двери.

РАДОВАН ПИЛИПОВИЋ