Сведоци смо наставка систематског медијског испирања мозга српском народу, којем смо изложени као некој врсти политичке и менталне радијације већ осам година за редом. Тај процес се одвија преко „националних“ електронских медија и њихове уређивачке подршке агресивној политичкој мантри о евроатлантским и евроунијатским интеграцијама.

Волим свој народ. Знам да има пуно ружних особина па га ипак волим више него и један други народ на свету. Верујем у Христа јер би без Њега све било бесмислено. Ако сам хришћанин онда знам колико ми значе моји ближњи и да једино кроз њих или кроз њега (ближњег) могу доћи до љубави достојне спасења од смрти, достојне да ме Господ препозна када то буде потребно, када то буде једино потребно. Личност која треба да постанем кроз сусрет са ближњима и коју Господ треба кључног тренутка да препозна, та личност је оно што ме повезује са свим Србима ма где да живе и ма кад да су живели или ће живети. И то је све што ме од родољубља интересује. Али то је довољно да ме натера да целог живота водим борбу за свој народ и да никада не одустанем. Жао ми је оних јадника који ово не разумеју и нису имали среће да то икада у животу осете. Искрено ми их је жао. Али то жаљење ме неће спречити да се жестоко и сурово борим против њихове потребе да упропасте мој народ. И ту нема милости.

Дубоко негде на југоистоку Србије, код рударског градића Алексинца, налази се омалено село Горњи Адровац. У том селу, у предивној порти, чије кључеве од улазних врата већ вековима чува једна српска породица, налази се – црква. Испред ње засађен дрворед пажљиво одабране врсте дрвета, а испред храма неколико надгробних споменика.

Неправде је увек било. Историја не памти време без неправди.

Ни наше време није по томе нешто ново и другачије од свих претходних(времена).

Добро је што је Борис Тадић победио. Сада ћемо јасно, без могућности изговарања било које врсте, видети однос Европске уније према европској Србији, као и однос председника Србије према окупацији Косова и Метохије.