Церска битка је прва битка између српске и аустроугарске војске, вођена је на планини Цер од 16. до 20. августа 1914. Представља школски пример маневарске битке када се две војске након покрета изненада сукобљавају, тачније у ноћи са 15. на 16. август српска Комбинована дивизија неочекивано на падинама Цера долази у додир са аустроугарском 21. ландвер дивизијом која је на спавању. Битка се одвија у покрету тако да су постојали само ровови у виду заклона, ископани на брзу руку а не траншеjи какви су представљени у филму, очигледно је сценографија инспирисана представама ровова на Западном фронту.

Био сам у Јапану и био сам импресиониран искоришћеношћу сваког квадратног метра простора. Просечан Јапанац у Србији је сигурно збуњен када слуша о нашем сиромаштву. Живи у 30-так квадрата са својом четворочланом породицом, има огромне трошкове саобраћаја, становања. А код нас види необрађене њиве, полуђубришта-полуруине у центру града, запуштене али много веће зграде и станове него у Јапану…

Зар је ово заиста прича која заслужује толики простор у угледном дневном листу? Зар је мање „ интересантна “ свакодневица на хиљаде Срба ( одраслих и деце ) са Косова и Метохије, који не могу мирно да спавају, али не због капања воде, већ зато што стрепе за голи живот?

Зар не постоје хиљаде истинских страдалника који годинама „ живе “ у колективним избегличким центрима и којима нема шта да зарђа, зато што им је све попаљено или отето?

И зар су мање вредни помена тамо неки „ мали “ људи који не могу да оду по хлеб и млеко и на гробове својих најмилијих, али не зато што немају мерцедес, већ зато што живе под окупацијом?

Коначно, зар заиста не постоји неки мање бљутав рецепт за замајавање народа?

Ниједна десна политичка странка у Србији није изградила озбиљну инфраструктуру, нити је озбиљније размишљала о десном невладином сектору, нити је у питањима културе или медија показала одлучност, какву би по дефиницији требало да има десница. Српска десница је потпуно препустила медијски простор левим и либералним снагама и задовољила се инферионом позицијом.

Zato što niko ne kaže ljudima da Srbija ima bolje potencijale od mnogih mesta u svetu. Ljudi odlaze trbuhom za kruhom u bolja mesta i pošto nisu dovoljno integrisani ili aktivni sa svojim gradom, državom i nacijom, oni praktično na taj grad, državu i naciju više i ne utiču. I uopšte mala mesta ispod 50.000 se drastično smanjuju, iako u doba Interneta postoji globalno tržiste radne snageI malo ko razume ovde da je privilegija živeti na selu.Možda nije paralela najsrećnija, ali to je primer. Mi ćemo usled moralne krize imati sve manje i manje stanovnika, jer uslovi postaju sve gori, ali promena uslova je moguća i ona zavisi od stepena integracije u jednom društvu i od njegove dinamičnosti. Srbija postaje pasivno, bezidejno društvo i to je naprosto tako. Ljude je upropastio komunizam.

Но, оно што је најсмешније или најтрагичније – намет на академски вилајет је део антикризних мера!!! Да би се одбранили, треба да сатремо место где се школују кадрови који ће ову земљу носити у будућности. Симптоматично? Можда ти кадрови и неће бити потребни када се уљуљкамо у евроатлантске интеграције. Онда нам српски стручњаци и неће бити потребни, Србија ће ионако бити туђа филијала.

На недавно одржаном предавању на Правном факултету у Нишу познати адвокат Тома Фила на питање како зауставити корупцију одговора: “Када се Владе не формирају ни у амбасадама, нити код богатих људи, онда ћемо можда бити на путу да решимо основни и најопаснији облик криминала - корупцију.”

Надахнут краћом књигом коју сам прочитао -** Аутобиографијом Владике Никодима (Милаша)**, настојаћу да своја осећања и мисли везане за проблеме у српском националном карактеру сажмем, а потом и изнесем у једном краћем осврту.

За оне који не знају ко је био Свети Владика Никодим, рећи ћу само кратко: Наша велика Стена Православља на далматинском кршу и непревазиђени познавалац Црквеног Права.

”Аутократија је имала демокрaтски имиџ. Личила је на масовни а опет индивидуално и интимно прихваћени хедонизам средњеевропског аристократског шлифа, прекривен султанским источњачким сјајем.”

Милош Кнежевић

„…али не разумем и не могу да одобрим да два милиона Београђана буду таоци малог броја људи. (…) Мој посао је да браним право сваког Београђанина да у свом граду нормално живи.“ Драган Ђилас, градоначелник Београда, поводом радничких протеста