Прошле недеље се навршило шездесет година од пробоја Сремског фронта у Другом светском рату. И дан данас овај догађај изазива контраверзе међу историчарима. У периоду комунизма је сам пробој слављен као да је сам Јосип Броз срушио Хитлеров Рајх. Међутим, до данас многа питања су остала отворена, а, на жалост, само обележавање годишњице није дало јасне одговоре већ је послужило политичким интересима овдашње српске политичке елите. Уместо да се о овом догађају изјасне историчари, слушали смо политичаре који су језиком политичке коректности много више говорили о садашњости и европским интеграцијама него о овом великом и намерно изазваном страдању српског народа. Једно питање заслужује одговор и то: зашто је, када је свима било јасно да је рат готово при свом крају, српска омладина гурнута у нешто што бисмо могли да осликамо као покољ?

Последњих година се све чешће чују оптужбе о појави ревизионизма у српској историографији. Гласни заговорници ове тезе се залажу да треба на другачији начин писати о прошлости српског народа. Стално се истиче потреба да се више истиче културна а мање политичка или војна историја. Нико не спори да је културна историја српског и осталих народа важна, али је неозбиљно веровати да ће то бити начин на који ће се доћи до помирења. Они који се стално позивају на демократију и људска права нам говоре да треба поново прећутати неке догађаје и издавати уџбенике на основу идеолошке подобности. Историјски ревизионизам задњих година се јавио као последица политике према Србима крајем 20. века и има јасну идеолошку позадину.

После Првог светског рата Народна одбрана обнавља свој рад као организација са културним програмом који прати државна кретања, што значи да поседује југословенски карактер. Циљ је био духовно и културно јединство свих Југословена. Почасни и доживотни председник је прослављени српски војвода Степа Степановић, а у њене редове улазе највиђенији људи тога времена. За Дан Народне одбране одређен је Видовдан. О међуратном периоду из историје Народне одбране обавештавамо се из прилога проф. др Љубодрага Димића у књизи: „Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941“ (Стубови културе, Београд, 1999, стр. 465-506).

„ девет белих повише се пера,
девет тешких копља коштуница
спустише се.”

„Са јавне говорнице _Народне одбране није се никад чуо снисходљив глас улизице који би поласкао силнику, него само мушки глас истине. Народна одбрана је један национални храм. У олтару тог храма се иконе не мењају према политичком курсу. Ту се служи увек и непрекидно само једна служба, служба народу и држави_“.

Илија Трифуновић – Бирчанин, 1940.