Да је Свети Владика био најбољи познавалац српског питања у 20. веку сведоче Његове пророчке речи из 1956. године: „Према извештајима из Југославије, српски народ може се поново наћи пред страшном трагедијом. Сви говоре: нека падне Тито, па ћемо онда лако! А нико нема плана шта ће бити после пада комуниста. Хрвати имају план, инспирисан од папе и подржаван од Италије. Код њих нема странака; они не знају за демократију. Они знају и хоће једно: окупирати Босну и Срем и – Србе о врбе, или поклати или истерати из тих земаља. У моменту пада комунизма (ако Русија не интервенише) Хрватима ће се одмах доставити оружје и сви ће бити наоружани, док ће Срби бити голоруки као и у првом покољу. И усташе и оружје – све чека готово на граници Југославије, у Шпанији и у Аргентини. За 24 сата сва ће Хрватска бити под оружјем и сви гаулајтери на свом месту. Папа ће опет благословити покољ Срба и ућуткати њему наклоњене Англосаксонце.

А шта Срби партијаши мисле? Они мисле, као и 1918. године, прво расписати изборе па нека народ (јадни, тужни, голоруки српски народ) искаже своју жељу и вољу? И ништа више. У тој једној мисли садржан је план свих српских демократских и полудемократских и левичарских и полулевичарских партија, па чак и националних, четничких и патриотских. Каква фантазија и какво лудило! Питање је, дакле, не како оборити Тита него шта ће бити после Титовог пада? Ко ће српски народ наоружавати да се брани од вечног и много страшнијег непријатеља. И каква ће се власт одмах установити у српским земљама.“

„Ми бисмо морали нашу државну организацију допунити и појачати националним организацијама, – на првом месту, оним привредног и културног карактера. Такве организације наш народ имао је у своје време у Хабзбуршкој Монархији, и оне су му корисно послужиле да и под једном туђинском влашћу сачува своју националну особеност“.

Без намере да заличи на естетску надобудност или атак на нечији укус, ово је покушај да се ипак бар на трен, у забораву правих а радом присећању свих такозваних вредности, направи мало реда.