Сматрамо да упоређивање Србије са земљама попут Немачке или Француске нема никаквог смисла због велике разлике у популацији, историји и економској помоћи („Маршалов план“) која је након Другог светског рата, из политичких разлога, долазила из САД. Дакле, Србија се може упоређивати само са земљама попут Мађарске, Бугарске, Румуније, Чешке, Пољске, Словачке, Словеније. Њихова искуства нам могу бити показатељ шта нас чека ако једног дана уђемо у ЕУ.

Србија има један велики проблем, а то је чињеница да се за нас постављају мерила која не важе за друге земље. Томе је допринео и наш нерад и недовољно инвестирање у лобирање и друге облике представљања у тим земљама, али и начелно злонамерна политика у једном делу наших некадашњих непријатеља, али нажалост и савезника.

Ту нешто није у реду. Хоћемо у Европу због њених „вредности“ – које она крши на скоро сваком кораку, бар кад је реч о Србији.

Пре ће бити да смо овде суочени са, што се српских „реалиста“ тиче, оним феноменом којег они непрекидно приписују својим политичким противницима у Србији: феноменом епског сањарења. Само што овде није реч о „небеској Србији“ већ о „небеској ЕУ“. И ту, више него било где другде, поборници „Друге Србије“ непобитно доказују колико су они заправо део српског народа.

ИЗМЕЂУ ПЛУТОКРАТИЈЕ И КИНОВИЈЕ

„Синови србског народа лутали су по западном мраку да се науче како треба имовинске ствари решити на земљи, тј. оно што су давно њихови ђедови и прађедови решили боље него ико: средњим системом; лутали су и вратили се збуњени и јаросно завађени међу собом око тога као и народи на Западу”.

Свети Владика Николај Српски,
Српски народ као Теодул

(Политика и мистика)

Кад Србин чује реч „унија“ одмах му на памет пада унијаћење његових предака, које је Ватикан спроводио уз помоћ Млетака и Хабзбурга, приморавајући децу Светог Саве да признају папу римског, а нудећи им заузврат да сачувају свој „гркоисточњачки“ обред. Реч „унија“ нас подсећа на Матавуљевог Пилипенду, који неће да пређе у „царску виру“ макар умро од глади.

Улазећи у ЕУ смета ли вам једна неугодна паралела са бившом Југославијом? Недавно сте постали грађани једне независне и демократске земље. Пре тога, приморани сте били да будете део групе република различитих језика и култура. Скоро као у ЕУ, зар не!

Наши европејци веле да ћемо уласком у ЕУ добити могућност да више путујемо по Европи и да боље живимо. Ми их питамо: ко да више путује и ко да боље живи – и ми и ви, или само ви?

Идеологизми нису својствени европском духу, мада су му се дешавали, али су и поражавани њим самим. У случају Срба, свеједно одакле су стизали, сви идеологизми попримали су најнижи и „најпрљавији” облик. Данашњи европски идеологизам у Србији представља, у ствари, збир свих досадашњих идеологија и идолопоклонстава. Радикалне идеологије су азијска тековина, европском духу својствен је индивидуализам као опозиција свим идеологизмима, као својеврстан одбрамбени механизам.

Да ли преузимање европских закона и конституисања државних установа по узору на најразвијеније земље Европе имплицира поништавање или пак очување наших традиционалних вредности? Треба ли наше интегрисање у европски културни и духовни простор да искључи нашу традицију, специфичне културне обрасце, владајућа верска начела живота? Или пак управо њих треба да унесе у заједничко европско културно и духовно наслеђе које ће се надаље развијати у једном специфичном виду?

Светски Сабор Срба је увек био мишљења да ЕУ јесте главни циљ Србије. Низ историјских, економских, политичких и културних елемената говори томе у прилог. Ми смо исто инсистирали да он не сме да буде и једини циљ, једино решење за проблеме развоја и напретка Србије. Хармоничан развој Србије, ми ту увек подразумевамо и све српске земље, неће бити оптималан уколико се не укључе и други партнери. У глобализованом свету допунски, а ако затреба и алтернативни партнери, се морају тражити широм света (Русија, Кина, Индија, Јужна Америка, итд).

Разлози за европесимизам

Европа није бесконачна снага; као све и моћ Европе је природно и историјски ограничена. Европски Исток и европски Запад не само да нису истоветне стране света изласка и заласка сунца, него у дубљем историјском смислу представљају ривале у борби за европски примат. Отуда би заступници идеје јединствене Европе требало да рачунају на ограничену конкуренцију, пре свега на постизање јединства у изванруском остатку континента.