Марко Миљанов у једном писму кучком командиру Нову Спасојеву вели да «несита сила чојства не заслужује». Ту смо заслугу, каже он, познали од Косова до сад. Свака сила и круна несавјесно се према Срба показала. Они жале нас од турскога тирјанства да не под своје (тирјанство) метну.

Да резимирамо. Петог октобра 2000. године спаљена нам је Савезна скупштина у којој су се, између осталог, налазили гласачки листићи путем којих се могло недвосмислено проверити да ли је кандидат ДОС-а заиста победио на председничким изборима у првом кругу (према писању листа „Правда“ у другостепеном судском решењу из децембра 2007, пресуђено је да није).

Драга браћо и сестре у Христу Богу и цару Лазару! Драги Чачани, Помаже Бог! Шта да вам кажем данас, кад су све маске пале и кад нам је Косово, по ко зна који пут у нашој историји, помогло да сагледамо истину? Шта год да кажем – ви то знате. Ми то знaмо. Знамо као што је знао и Алекса Шантић, кад је певао: „Ми знамо судбу, и све што нас чека, ал страх нам неће заледити груди, волови јарам трпе, а не људи Бог слободу дао је за човјека“. Знамо да је срушен међународни правни поредак, и да ће то скупо коштати цело човечанство. Јер, када је 1908. Аустрoугарска анектирала Босну и Херцеговину, она је срушила међународни поредак установљен 1878. године на Берлинском конгресу, који јој је дао мандат да окупира, а не и анектира дедовину Светог Саве – формално-правно, Босна и даље је била саставни део Турске царевине. Ако је, шест година после тога, избио Први светски рат, и ако је Други светски рат најављен аншлусом Аустрије и окупацијом Чехословачке од стране Хитлерових трупа, чиме је разорен Версајски међународни поредак и заувек угашена нада у Друштво народа, чему онда да се надамо и свет и ми, када су Америка и њени сателити насрнули на међународни поравни поредак настао формирањем Уједињених нација после Другог светског рата?

Нове околности савременог живљења захтевају нове напоре у сведочењу истине Православља. То сведочење не треба да буде само речју него целокупним животом, не дијалектиком него онтологијом, не само рациом него целим својим бићем. То је сведочење новог живота који није у сфери индустријског и економског прогреса него есхатолошког доживљаја света. То је евхаристијско сведочење истинског човека, а не натчовека технолошког прогреса, хришћанског служења а не воље за моћ, саборне личности а не усамљене индивидуе, слободе а не нужности, љубави а не интереса (профита).

У свом историјском ходу Црква се стално налази пред двема опасностима: да побегне од света и да постане равнодушна према његовим проблемима или да се утопи у проблеме света, да се посветовњачи. Будући под сталним притиском историјских догађаја, Црква не би требало да чини компромис са светом, пошто је то може одвести поистовећењу са њим. У том смислу треба схватити значај Христових речи: Ви сте со земљи (Мт 5,13) и ви сте свјетлост свијету (Мт 5,14). Ако Хришћанство изгуби ту димензију, онда није само оно на губитку, будући да ће га људи презрети и погазити, него је на губитку и свет, јер неће имати чиме да се осоли и просветли.

Питање којим се бави овај текст су антиспрпски судови у 20. веку. Наша жеља је да прикажемо синтезу односа српске државе и српског народа са судовима и процесима који су имали страшан ефекат на саму политичку позицију нашег народа током 20. века.

У свом спису Средњи систем између плутократије и киновије, Св. Николај Србски, разматрајући претходно киновијски облик заједнице током хришћанске историје, наглашавајући добровољност њиховог оснивања и искључиво духовну инспирацију и подстицаје при њиховом стварању, (које би се, по мишљењу писца ових редова назвати и хришћанским добровољним, слободарским социјализмом), описује србски добровољни облик социјалне солидарности који не укида приватно власништво, него подразумева њено постојање заједно са колективном имовином и приватним социјалним фондовима.