Невена Стефановић: ЗА Двери, да ми деца остану у Србији!

Говор Невене Стефановић, мајке четворо деце, са конференције Двери у Дому синдиката 11. фебруара.

Београд, 13.02.2012

Драги пријатељи,

Врло сам срећна што смо моја породица и ја вечерас овде са вама као пример у пракси модела породице и породичних вредности које Двери - Покрет за живот желе да промовишу.

Политику не марим, али као обичан грађанин у име кога и за кога се та политика води, чини ми се да имам право на свој лични став и лично мишљење. Е сад, по том мом мишљењу, Двери су једини аутентичан политички покрет који се у Србији појавио унаузад 10 и више година. У сваком случају једини који макар нуди нешто ново, због чега бих се потрудила да одем на гласање. При томе, ја не знам да ли су одговори и решења садржана у Новом народном договору права, али сам сигурна да су питања права и покренута са искреном намером да се пронађу најбољи одговори.

Кад сам вам малопре рекла да се осећам као пример, у ствари сам имала у виду два аспекта. Наша породица је, са једне стране, пример добре праксе. Наиме, у земљи у којој се број становника сваке године смањује за бар 30.000, имати четворо деце, изгледа као добар пример. С друге стране, наша породица је пример не баш тако добре праксе, ако се погледа из угла односа државе, прецизније њених представника, према мени.

Да појасним. Муж и ја потичемо из типичне средње класе, која је у време мог детињства сматрана темељем друштва и државе, а која нажалост данас, као и безмало све друге традиционалне вредности, нестаје. Када сам рађала децу, нисам рачунала на помоћ државе, већ искључиво на помоћ својих најрођенијих.

Али се, ето, ипак десило да ми је помоћ државе два пута затребала и оба пута била ми је ускраћена. Први пут, када сам родила треће и четврто дете и с правом очекивала две године плаћеног породиљског одсуства. Испоставило се да у државном буџету нема пара баш за тих једва 200 жена које су се, у тих спорних 5 месеци, у нашим условима усудиле да роде више од двоје деце.

Други пут, када је дошло до смањивања броја запослених у органима државне управе, и тада је, опет у циљу спашавања државног буџета, мајка четворо малолетне деце, проглашена за вишак.

Први пут, после порођаја, толико сам била окупирана бригом о две новопристигле бебе и двоје још увек мале деце, да нисам ништа посебно ни предузела, помирила сам се са судбином.

Други пут, врло сам се увредила и написала циркуларно писмо на адресе свих редом политичких странака и инситуција којих сам се сетила. Одговорили су ми само из Патријаршије, РТС-а и из Покрета за живот који у то време још није ни започео активан политички ангажман.

Отишла сам на једну од трибина које су Двери организовале на Машинском факултету и сећам се да сам тада први пут после много година помислила да у Србији изгледа ипак постоји опозиција. Неколико месеци касније Двери су најавиле своје директно укључивање у политички живот Србије.

Морам на крају да поновим како се у политику не разумем и како је не волим. Зашто онда, после толико година, поново намеравам да изађем да гласам?

Пре много година, негде пред бомбардовање, наша тада тек трочлана породица је решила да се исели у Канаду. Онда сам једног јутра ја преломила: не идемо, неће нас неки тамо Слободан Милошевић да протера одавде, из срца старог континенета, са наше очевине, у онај снег и лед, на крају света. А сада, деценију касније почела сам све чешће себе да хватам како припремам децу да се иселе на Кипар: није на крају света, клима далеко прихватљивија, православна земља у којој се и законски и у свакодневном животу још поштују традиционалне вредности.

И шта то значи? Није успео да нас протера тиранин, али ће то изгледа поћи за руком демократама.

Гласаћу за Двери јер желим да моја деца остану у Србији.