Интернет криминал

Александар Арсенин

Он-лајн криминал повезан са децом у сваком случају и облику. То је свет секти, трафикинга, педофилије, дечије порнографије, трговине наркотицима, медикаментима...

Београд, 16.01.2012

Више нема новости нити изненађења када говоримо о теми интернета и циљевима за које га појединци и групе користе.

Овде је реч о интернет криминалу и практичнo у двадесет година његовог комерцијалног постојања циљани су сви - од деце до одраслих. Србија није заостала за светским стандардима тако да се данас носимо са проблемима сваке врсте интернет криминала.

Питање је, да ли се нешто променило у позитивном смислу и где се данас налазимо?

Тема "Виртуелно детињство" је искрсла преда мном 1998. године када сам радио на пољу интернет маркетинга. Завршавајући књигу, покушао сам урадити низ анализа успешности и приступа циљним групама путем интернета и сасвим случајно, аналитички сам зашао у простор "са друге стране закона".

Откривен је један комплетан паралелни свет нелегалне трговине, а затим и проституције, секташења и сваке друге врсте криминала. Знали смо да то негде постоји и у виртуелном свету али је наишао тренутак који је, кроз маркетинг и психологију, показао силе које делују на нас, обичне грађане и кориснике интернета.

Концепт "Виртуелно детињство" је настало неколико година након свега овога и времена проведеног у изучавању интернет криминала. Посебно ми је бизарно и нечовечно (чак и са пуном толеранцијом према људима из овог света), штрчала тема злоупотребе деце као посебне циљне групе.

Тако се и наметнуо један нови цеклус мог професионалног рада који обухвата Он-лајн криминал повезан са децом у сваком случају и облику. То је свет секти, трафикинга, педофилије, дечије порнографије, трговине наркотицима, медикаментима...

Огроман рад сам усмерио на ризике у којима се деца налазе али и њихови родитељи, на њихову заштиту и у то име је 2004. написана књига "Виртуелно детињство" у којој сагледавам стратегије злоупотреба на интнернету и неколико стотина објављених текстова у стручним и дневним листовима. Из тог аспекта ћу у наредних неколико редова бити слободан да дам краћи коментар на ситуацију у којој се налазимо.

Статистички, интернет криминал је у порасту али је у порасту и број корисника као и технолошки напредак у виду широкопојасног интернета. Логично је да растом брзина и доступности интернета расте и криминал и број жртава на мрежи али... инспирисан сам основним проблемом који се сво ово време заобилази и кључан је за дефинитивно разрешење ове "паукове" мреже.

Пре тога, почећу са добрим стварима. Вредно је споменути организовање одељења за високо технолошки криминал при МУП-у Србије које дуже време спроводи акцију Армагедон.

За сада, то је једино институционално тело које се бави конкретним проблемом интернета и у опште, електронског криминала. Са овим сам и завршио део са добрим вестима.
Толико је држава могла да учини. Остало што је учињено је, по мом мишљењу, крпљење рупа и брзоплета санација штете.

Највише се деловало на пољима едукације и ширењу мисли о ризицима. Потреба да се корисници интернета обуче и упознају са замкама које их вребају је основана али се показало да је то и једино што се ради.

У комплетном систему недостаје тема о породици из које и потичу сви ови проблеми.

Имао сам искуства лично видети девојчице "залутале" у свет интернет проституције, одрасле људе под руководством секти које интернет употребљавају као ловиште, педофиле (пасивне, активне), трговце дечијом порнографијом... а након тога, ми се бавимо едукацијом и десет година говоримо само: "интернет је добар али се морамо чувати".

Један од проблема видим у медијима који се крајње сензационалистички баве овим темама и спомињу само чињенице често и без позадинских аргумената.

Као и су свему другом, медији очекујући крв на насловним странама пласирају површне информације без нарочитих стручних мишљења и већ десет година понављају потпуно исте реченице које немају ефекта.

Из ове групе могао бих истаћи свега пар одговорних и свесних новинара и уредника који су се свеобухватније посветили проблему злоупотреби деце дајући простор читаоцима да сагледају слојевитост и суштину. Хвала им на томе.

Други проблем се односи на родитеље који решење виде само у сузбијању криминала и оштрим критикама упућених друштву, васпитном и наставном особљу, институцијама... заобилазећи сво то време себе и своју родитељску одговорност.

Одбрана се односи на непознавање технологије, немање времена, одсутност... неки изјављују да то није њихова област и задужење.

За протеклих десет година, одржали смо у организацији Виртуелног детињства неколико стручних скупова, последњи током септембра у Привредној комори Србије и одржало се (по евиденцији), око 280 семинара широм Србије.

Проблем је у закључку увек исти - породица!

Када о њој говоримо, приметно је велико одсуство родитеља у комуникацији са децом и недостатак мотивације да се проблем дугорочно реши.

Државни апарат дефинитиво не подстиче решавање односа у породици, он уз то намеће системе вредности које су у супротности са тим и проблем се тиме све више продубљује - на њега се не можемо ослонити.

Сада долазимо до закључка да је проблем интернета у ствари веома сличан сваком другом проблему са којим се носимо у савременом друштву и ова констатација шири контекст у правцу унутрашњих односа у савременој породици.

Сматрам да тренутно нема ништа ново што се може рећи на тему интернета и деце и ово што се до сада понављало је "истрошено", а свакако је недовољно. Вртећи се у круг, закључујемо, осуђујемо, констатујемо... а ништа конкретно и практично се не решава.

Томе доприноси робустан државни апарат који, спречен бирократским санкцијама, не дозвољава сарадњу институција и умрежавање које би сјединило снаге и у овом свету свако игра неку своју малу улогу - често и себичну задржавајући своје мале успехе за себе не чинећи тиме никакав прогрес.

Главни ослонац и подстицај интернет криминалу је наша друштвена депресија, недостатак иницијативе и жеље за сарадњом.

Сагледавајући све што је до данас учињено, сматрам ову тему потпуно заокруженом и овом допуњеном верзијом књиге остајем у нади да ће се коначно учунити наредни корак и конкретизовати све што је разматрано свих ових година.

Свако деловање по старим принципима је губитак драгоценог времена и јалово је.

Решење видим у подстицању потиснутих вредности које ће учврстити ослонац сваког члана породице и едукацији која је усмерена на препознавање суштинских елемената важних за односе свих њених чланова.