Шта је спорно код пописа 2011?

Александар Арсенин

Драконске казне, сумњива сигурност података... није све чисто око пописа 2011.

Београд, 05.10.2011

Октобар 2011. је посебан по томе што се након десет година спроводи попис становништва Србије. Попис ће спровести Репупблички завод за статистику, а регулисан је Законом о попису становништва

Попис становника је редовна активност и та врста иницијативе сама по себи није спорна међутим, постоје спорни елементи у самој процедури пописа, а затим и у низу података који се прикупљају. Даље, бавимо се и питањем обраде података у годинама након Пописа која не би требала заузимати битно место у нашим темама али искуство нам говори да посебна пажња и осврт на овакве иницијативе није на одмет.

На жалост, држава па и њени закони су се до сада небројено пута неодговорно и бахато односили према грађанима и приватности тако да је сумња у многе елементе Пописа оправдана, а надамо се да ће бити безразложна и да ће одговорне државне институције предузети све мере етичко-моралне безбедности приликом спровођења Пописа, а и дуго након њега.

На самом почетку је веома иритантна ултимативна мера са казненим нормама за свакога ко не жели да ода неки лични податак, а тражи се у упитнику Пописа. Обзиром да су подаци посебна тема и да на својствен и бруталан начин задиру у животе грађанина Србије, репресивна мера није ништа друго него демонстрација силе и порука „Може нам се!“. Предвиђене казне за неодавање података су од 20 до 50 хиљада динара, а пописнику су дате могућности да упитником „претреса“ наше имовинско, брчано и свако друго стање. Овакав приступ и захтев упитника на крајње недоличан начин деградира слободног човека који ће у октобру морати и да званично документује свој положај у друштву.

Оно што је нарочито интересантно, а то су гаранције којима ће држава обезбедити приватност наших података након Пописа. Како већ у напред знамо да су било какве гаранције само „покривање очију“, веома је битно схватити да постоје изузетне могућности злоупотребе прикупљених података на најразличитије начине.

Прво се можемо осврнути на физичку и техничку безбедност похрањених података који треба дуго година да буду ускладиштени у неком електронском систему, затим се поставља питање злоупотребе положаја људи који имају приступ подацима и на крају мере предострожности које ће спречити да подаци доспеју у руке трећег лица – домаће или стране институције.

Да ово није безазлено, подсетићу на праксу наслеђивања базе података корисника Телекома (да је продат), затим и слободну размену података између ЕПСа и РТСа (или можда и неког трећег)... итд. Похрањени досадашњим искуством, можемо се надати да би статистички подаци завршили на серверима неке међународне организације ради даље обраде. Одлив података Пописа би могао бити крајње непријатан инцидент и за државу и за појединца.

Да ли ће подаци Пописа завршити као „памет“ будућег централизованог информатичког система намењеног управљању свакодневним активностима грађана? Електронским документима недостаје један централни систем (база података грађана), на који ће се ослонити и према установљеним филтерима декларисати грађана као пожељног или мање жељеног у свакодневном животу. Можда и звучи параноично, али није на одмет запитати се и то. Нема разлога да посумњам у идеје које су већ данас технички потпуно применљиве и ово видим као могући и логични наставак електронификације живота слободних грађана Србије. У овом тренутку, немамо никакве реалне гаранције да статистички подаци Пописа неће бити у вези са адресом и другим идентификационим подацима грађана.

На крају али не и последње је питање везе власника података и његових наследника. Упитник садржи и осетљиве податке о болестима, инвалидности итд. Такви подаци могу наследнике довести у непријатну ситуацију. Хипотетички, данас не можемо знати каква нас будућност чека за нпр. тридесет година. Можда ће питање генетског наслеђа бити од кључне важности и постоји теорија, а и пракса нацистичке прошлости која је сортирала људе управо према овом критеријуму. То је било питање живота. Какве податке ћемо оставити потомцима и да ли ћемо моћи тражити брисање наших података из поменутих депоа?

Слажем се са Пописом, али не са начином којим се спроводи јер то може угрозити слободе живљења, а бруталан репресивни начин иде у прилог томе.

Извор: Покрет за приватност Србије