Лидија Глишић: Верујте само својим очима и срцу!

Пулсира незадовљна Србија, и власт и њени медији то морају знати док се овако безбрижно оглушују о наше постојање.

Београд, 15.02.2012

Који је то догађај претходног викенда заокупио пажњу београдских и националних медија, па ни једна телевизија није забележила јединствену појаву на српској политичкој сцени која се у организацији Покрета Двери – ЗА живот Србије одвијала у суботу на сцени и око сцене Дома синдиката? Да ли је могуће да за новинаре и уреднике у Србији, није вест да су Двери, по мећави и невремену, у Београду окупиле више хиљада људи на централној промоцији којом је обележено годину дана Покрета за живот Србије? Да ли је вест да је неколико стотина људи у холу путем видео линка пратило догађај јер није могло да уђе у салу? Која политичка партија то у Србији данас може, а да притом оне који се ту окупе не уцени радним местима и другим интересима?

Јесте вест, колеге новинари, али ви сте од силне цензуре и аутоцензуре заборавили на истину, заборавили на новинарску етику која налаже професији да истинито и благовремено информише јавност.

Да подсетим, у теоријама новинарства, а код нас очигледно и у свакодневној пракси, позната је, међу бројним врстама медијске цензуре, и она која се зове agenda settings. Тада новинари и уредници пажњу јавности скрећу на друге, мање битне догађаје, како би се избегло извештавање о догађају који је од много већег јавног интереса и важности, јер његово преношење и праћење не одговара, у овом случају, ни власти ни опозицији који држе медије у Србији. Најочигледнији пример за то је национални Дневник РТСа у коме је овог викенда место нашла политичка трибина од 30так људи, разне отужне приче такозване опозиције, а вешто избегнута слика о невиђеној енергији и атмосфери која се после толико година поново појавила те вечери у Дому синдиката.

Више хиљада дошло је по вејавици да подржи Покрет Двери и да тиме јасно каже да је ЗА живот Србије. Јавном сервису европске Србије то није било довољно важно тог завејаног викенда у Београду, када су сви догађаји отказани, када се ништа није дешавало, као ни свим другим телевизијама почев од Студија Б, преко ТВ Прве, Б92.. Коме смо ми грађани Србије дали националне фреквенције, своје национално добро? Па ако нам то прећуткују, запитајмо се шта нам све свакога дана прећуткују и цензуришу.

Цензура је прећутана истина, а зар прећутана истина није такође лаж?

Коме плаћамо претплату за лаж, хоће ли да покренемо кампању за обустаљање плаћања претлате РТСу која нас лаже исто као некада, хоће ли да сви „непостојећи“ људи из Дома синдиката изађу на улице па да се грађани сами увере колико је њихових истомишљеника спремно да се опет обруши свијим незадовољством на лажљиве и корумпиране власнике медија у Србији?

Причали или не о томе, грађани које медији не виде су ту, у њима све кипи, они су једина стварност, стварност изван медија. Пулсира она незадовљна Србија, и власт и њени медији то морају знати док се овако лако и безбрижно оглушавају о наше постојање.

Зато, пролеће је ту, отопиће се снег у коме је свака зверка већ показала свој траг, а Србија ће на улицама показати да медији нису једини пут до информација о свима нама који не пристајемо на бруталну медијску лаж.

А тада, ваше камере и пера никоме више неће бити важне, јер слика и реч су настали много пре њих, и ништа и нико не може прећутати и избрисати хиљаде људи који су одавно искључили своје телевизоре, укључујући се у Покрет за ЗА живот Србије!