Механизми пљачке села - део први

Twittern

Мирослав Паровић

Да ли сте се икада питали како је могуће да у држави која има преко четири милиона хектара обрадивих површина, а непуних осам милона становника, има мањка основних животних намирница?!

18.02.2011

Отимање пшенице од сељака и продаја скупог хлеба народу

Како функционише овај удружени злочиначки монопол, најбоље се види на примеру трговине пшеницом. Род пшенице је 2010. године износио око 1,6 милиона тона. Држава Србија је за потребе робних резерви од сељака одкупила око 70.000 тона по цени од 12 динара за килограм, док је додатних 50.000 тона набавила кроз натуралну размену. Све укупно у робне резерве се слило око 120.000 тона пшенице, док је остатак, тј. око 1,5 милиона тона, завршио у рукама удруженог злочиначког монопола.

Механизам како сва та пшеница завршава у њиховим рукама је следећи: • У процесу приватизације чланови удруженог злочиначког монопола су купили већи број пољопривредних комбината и тиме постали највећи земљопоседници у овом делу Европе.

• Поред куповине земљишта, чланови удруженог злочиначког монопола су откупили и готово све складишне капацитете, као и млинско-прерађивачке капацитете. На овај начин монополисти су дошли у ситуацију да и она пшеница која није њихова заврши у њиховим рукама, јер је најлогичније да се пшеница продаје ономе ко има складишта.

• Трговање пшеницом (тј. извоз) је практично омогућен само члановима удруженог злочиначког монопола.

Рачуница је следећа: • Држава је својих 120.000 тона откупила по цени од 12 динара и то ипслатила што у новцу, што у натуралној размени. Иначе, робне резерве треба да служе реаговању на тржишту како би се спречили велики скокови цена, али је упитно да ли је држава способна да реагује када у свом поседу има око 7,5% укупних количина наспрам остатка кога контролишу монополисти.

• Највећи део од преосталих око 1,5 милиона тона пшенице је од сељака откупљен применом уцењивачких метода и то по цени од 13 до 15 динара за килограм (тачне количине је немогуће навести, јер се не води статистика). Уцењивачки механизам се састоји у томе да сељак када покоси жито одлази код неког од чланова удруженог злочиначког монопола који у свом поседу има складиште и који сам прописује одлике квалитета пшенице коју хоће да прими на чување. Ако му се не допадну услови под којим ће му се пшеница примити у складиште, једино шта сељак може да уради је да пшеницу проспе у оближњи канал, јер своје складиштне капацитете нема (а и да има не може сам да тргује пшеницом), а и сва друга складишта су у власништву истих људи тј. у власништву монопола (дакле монопол нема алтернативу!)

• Цена пшенице на продуктној берзи је у овом тренутку око 30 динара за килограм, а већ од јесени 2010. је била на нивоу 25 динара. Значи да је монопол пшеницу од сељака одкупио за 13 до 15 динара, а да је даље на тржишту пласира по цени од 25 до 30 динара. Да ли је потребна даља рачуница?!

Да резимирам, удружени злочиначки монопол од сељака пшеницу уцењивачким методама отима за мале паре, а онда од јефтине пшенице меси скуп хлеб који продаје у својим малопродајним и велепродајним објектима (заборавих рећи да су чланови удруженог злочиначког монопола уједно власници и највећег дела трговина у Србији), а остатак пшенице извози.

Да не буде забуне, механизам удруженог злочиначког монопола на потпуно исти начин функционише и у секторима уља (имамо картел од три произвођача) и шећера (сви знамо ко је краљ у овој области). А када би још додали да исти монопол контролише и продају свог репро матреијала (семена, отрови, минерала ђубрива итд.), онда верујем да је свима јасно који је ту обим средстава и којих је размера ова пљачка!

Где је решење проблема?

Решење проблема је свакако у разбијању злочиначког монопола. А да би до тога дошло, неопходно је урадити следеће: • На власт изабрати политичку структуру која ће одолети искушењу да постане део монопола (од деведесетих на овамо нити једна структура на власти није одолела овом искушењу). Ова политичка структура мора оштром применом антимонополских закона, практично даноноћно седети на грбачи монополистима и тиме их утеривати у нормалне пословне токове.

• Сељаке у Србији треба организовати у произвођачке задруге и системом субвенција тим задругама треба омогућити да изграде сопствене складишне и прерађивачке капацитете. Такође, производним задругама треба омогућити да самостално тргују својим производима. На овај начин би се сами сељаци укључили у једану здраву тржишну утакмицу, чиме би им остајало више новца у џепу, а самим тим и више новца за улагање у унапређење производње.

Српска пољопривреда је у току 2010. године остварила извоз од око 2 милијарде долара, али нажалост, гро тих пара је завршио у рукама монопилиста. Будемо ли у наредним годинама успели да разбијемо тај злочиначки монопол у рукама наших грађана ће се наћи неколико стотина милиона долара, што ће представљати добар замајац за све друге гране привреде. Баш из тог разлога је борба против монпола једна од кључних тема којом ће се бавити Покрет за живот Србије! За домаћинску економију! Село је темељ опстанка Србије!