Продаја Телекома

незнање, беснило, несвестица или велеиздаја

Реализацијом идеје о продаји Телекома, дефинитивно ће све сфере српског тржишта информација бити у рукама приватног капитала са преко 90 процената учешћа страног капитала.

Београд, 21.10.2010

И не само то, на мала врата се на тржишта Републике Српске и Црне Горе уводи приватни капитал у сектор мобилне телефоније, чиме се не девастира само тржиште информацијама у Србији, већ и у осталим српским замљама на Балкану.

Свако ко прелиста и најосновнији уџбеник из социологије имаће прилику да уочи да се време у коме живимо назива информатичким добом. Као основни атрибут информатичког доба, ови уџбеници наводе - „слободну размену информација између појединаца“. Међутим, можда је још важнија одлика овог периода развоја човечанства то да је информација постала производ. Да бисмо даље задовољили своју знатижељу можемо узети најосновнији уџбеник из економије и тамо прочитати основне информације о производу (прим. аут. за оне који су већ дубоко загазили у дигитално доба и википедија може да буде од велике помоћи).

Оно шта се најосновније може прочитати о производу је то да је производ коначни резултат производне делатности и да је као такав намењен тржишту, тј. крајњем купцу. Истини за вољу код информација ствари не стоје као код лука и кромпира на пијаци код којих је, углавном, јасно и ко је произвођач (прим. аут. у Србији је пре јасно ко је увозник, јер је производња на нули) и ко је продавац и ко је купац. Но, да бисмо ствари мало поједноставили, можемо рећи да су произвођачи информација радио, телевизија, штампа, фиксна телефонија, мобилна телефонија, интернет итд, а да смо купци информација сви ми.

Пошто сам става да ми Срби, свугде и на сваком месту, морамо да се присетимо и споменемо најсветлије представнике нашег рода, то је онда ред истаћи да је наш Никола Тесла информатичко доба замишљао посве другачије. Његова замисао је била да сваки човек на планети заслужује да БЕСПЛАТНО добија сву потребну електричну енергију и све неопходне информације. Овај изуметник (а изуметником га је прозвао, опет наш, Лаза Костић) је провео читав живот у покушају да своју дубоко човекољубиву идеју спроведе у дело, али…

Изађемо ли, пак, из основних теоријских поставки социологије и економије, а са терена светле српске историје крочимо на тло тмурне српске стварности, схватићемо да у Србији ствари имају тенденцију да мутирају на најчудније начине. Код нас је све некако „квази“ и „на пола“, па тако имамо:

•политичку (квази)елиту - то значи да нема државника, а да се алтернативе на политичкој сцени стварају простом деобом као код једноћелијских организама и спиновањем, па тако дојучерашњи Европејци постају русофили, националисти постају мондијалисти, и све тако у круг;

•научну (квази)елиту- то значи да је преко седамдесет процената дипломских, магистарских и докторских радова преписано, а да универзитети служе као полигони за лично богаћење професора и регрутовање партијских чланова;

•културну квазиелиту - то значи да имамо филмове о Тихом и Прлету, али да немамо о Немањићима;

•полуаутопутеве - то је пут који као и сваки обични пут има две траке, али и наплатну рампу (прим. аут. пут Нови Сад-Суботица) што му, ваљда, даје привид аутопута;

•канал Дунав-Тиса-Дунав - то је нешто што ничему не служи, али је коштало милијарде евра, итд;

Србија као информатичка колонија

Имајући ово у виду, нимало не чуди што у информатичкој ери држава Србија остаје у потпуности без контроле информација, а самим тим и без једног од данас најзначајнијих тржишних производа. Ако би се ишло и корак даље, онда се сасвим слободно може рећи да је држава Србија на добром путу да остане без свог последњег ресурса, пошто се етар и уопште информације све више почињу третирати и ресурсом једне државе (потпуно једнако као и нафта, угаљ, природни гас итд). Да би се до краја појаснила ситуација на тржишту информација у Србији, требало би направити тржишну анализу тога сектора, а она укратко изгледа овако:

•сви штампани медији су у рукама приватног капитала и то махом страног;

•све радио и телевизијске станице, осим РТС-а, су у рукама приватног капитала (и то махом страног);

•сви кабловски оператери, осим КДС-а (прим. аут. део Телекома), су у рукама приватног капитала (и то махом страног);

•сви оператери интернет саобраћаја, осим Телекома-а, су у рукама приватног капитала (и то махом страног);

•од два оператера фиксне телефоније један је у рукама страног капитала;

•од три оператера мобилне телефоније, два су у рукама страног капитала;

И таман када помислимо да слика српског тржишта информација не може бити гора од тренутне, наша политичка (квази)елита нас још једном уверава да може! Реализацијом идеје о продаји Телекома, дефинитивно ће све сфере српског тржишта информација бити у рукама приватног капитала са преко 90 процената учешћа страног капитала. И не само то, на мала врата се на тржишта Републике Српске и Црне Горе уводи приватни капитал у сектор мобилне телефоније, чиме се не девастира само тржиште информацијама у Србији, већ и у осталим српским замљама на Балкану.

На крају остаје да се запитамо шта то води наше (квази)експерте (прим. аут. још једна врло значајна квази форма у Србији), па су нас довели у овакав положај са тенденцијом да нам положај још и отежају?!

Ако је упитању незнање, онда је лек да се мало образују, па макар и на нивоу основног образовања из ове области, јер су овде ствари већ на том нивоу јасне. Ако је, пак, у питању бунило, онда је шамарање од стране лекара један од најчешће примењиваних метода враћања пацијента у реалност. А, ако је пак, упитању велеиздаја, онда правни лекови више не постоје, јер код нас велеиздаја више није уставна категорија! Ваљда се зато тако масовно томе и прибегава! Али за велеиздају постоји једна традиционална народна метода лечења која је, додуше мало грубља од шамарања…

Спречити распродају државних ресурса! Разум, није касно!

Мирослав Пaровић

Дверјани