Како ће тећи даља распродаја националних ресурса

Нови власници нашег блага

Недавно нам је шеф Делегације Европске уније у Србији, Веснан Дежер, дао модел по коме ће се наша држава морати да се понаша у процесу прикључивања ЕУ.

Београд, 10.12.2010

У привредном смислу, тај модел подразумева даљу распродају националних ресурса, јер по мишљењу ЕУ, Србија не сме да контролише толики проценат државних предузећа.

Дежер је објаснио како су Бугарска, Румунија и Мађарска у тренутку званичног пријема у ЕУ констролисали мање од двадесет процената државних предузећа, а да је тај проценат у Србији чак дупло већи. Закључак овог гласноговорника ЕУ био је да је продаја Телекома одличан потез, али да ту не треба стати и да треба приватизовати и Електропривреду Србије, ЈАТ ервејз, Железнице Србије и тако редом, све до испуњења квоте која је изгледа незванично прописана за оне државе које нису део „старе Европе“.

Наравно, пошто је мозак наше власти измештен и налази се у Бриселу, да се очекивати да ће Србија послушати све шта јој се сугерише (да не кажем нареди). Дакле, у будућности нас чека продаја ЕПС-а и вероватно Србијашума и Србијавода, те неких комуналних предузећа у већим градовима. Железнице Србије свакако овакве никоме не требају и као велики губиташ ће нам бити остављене, док је ЈАТ ервејз већ одавно обесмишљен и очерупан, али и такав ће послужити као покретна реклама за турски повратак на Балкан (наравно уз Шехерезаду и Онура).

Али овде није крај! Ако нам се данас као модел по коме треба да конципирамо привреду предлажу Мађарска, Бугарска и Румунија, а не рецимо Словенија или Аустрија, за очекивати је да ће нам ти исти узори остати и у будућности. Један од тих и таквих наших узора, Мађарска, се данас налази под великим притиском да мора да дозволи куповину обрадивог земљишта странцима. Одолевала је неко време и евентуално ће добити још неке три године (тренутно су у току преговори владе Мађарске са ЕУ о томе), али после тога је крај са „уступцима“ од стране ЕУ и Мађарска ће морати да преда и овај државни ресурс!

Према аналогији на коју је указао Дежер, и Србија ће ускоро морати да своје обрадиве површине стави на тржиште. Познато је да је обрадива земља у Србији веома доброг квалитета (махом чернозем), па ће као таква бити веома интересантна за странце, те ће самим тим имати и веома високу цену. Имајући у виду у каквом је стању српска пољопривреда и српско село, а и како траје стална кампања да из села треба ићи у град и како је бити сељак највећа увреда за човека, није тешко закључити како ће велики број људи у Србији (поготово Срба, који су некако највише под утицајем кампање против села) похрлити да странцима продаје земљу и да за добијени новац купује станове у градовима, аутомобиле и остале „несељачке“ ствари чиме би опрали своју „нечисту крв“.

Сценарио по коме би земља била продавана странцима би свакако представљао последњи чин у бројним аграрним реформама које су после Другог светског рата спровођене у Србији. Све досадашње реформе су као последицу имале повећање броја градске сиротиње, а умањење броја богатих домаћина, док ће овај последњи чин као своју последицу имати и дефинитан крах српске државотворности, јер би по таквом сценарију из својих руку испустили и последњи адут развоја, али и последњу мрву националног достојанства, јер би својевољно и за паре напустили земљу коју смо позајмили од потомака! Наши преци нама такву издају никада нису приредили, чак нису ни размишљали о томе да земља има вредност, јер је она за њих представљала живот, а то већ нема цену!

Мирослав Пaровић

Дверјани