Уметновштина – Смеће које нам се намеће

Twittern

Стефан Стефановић и Милица Лазаревић Норо

Oно што се данас зове уметност је смеће настало од диктатуре просечности и непотизма у савременом демократском друштву

Београд, 12.02.2012

Шта је уметност? Да ли сувишак оног најлепшег од људског духа? Да ли још један изданак на дрвету досадашње људске културе? Да ли има милион дефиниција и све су тачне или ниједна није? Да ли је уметност прозор ка Богу? Осмишљавање стварности, ода Лепоти? Пресликавање богатог унутрашњег живота појединца? Огледало реалности? Проналажење хармоније у свету и људима? Или пак, трагање за Истином? Уметност попут маховине, чије присуство или одсуство указује на загађеност околине? Или можда је Уметност сво смеће настало од диктатуре просечности и непотизма у савременом демократског друштву, које нам се намеће?

А шта је Уметник? Да ли Прометеј који је украо ватру Боговима? Да ли Божији сарадник у стварању Осмог дана? Да ли сензибилна душа која је медијум, која вибрације света у њему и изван њега преточава у дело? Да ли онај што избацује из себе она осећања, мишљења, ставове који кипе у њему спонтано? Можда људи вишег духа који остављају огромну задужбину свима нама? Или је уметник онај који дотакне суштину уметности у сва три услова духовности, емотивности и интелектуалности? Или онај признати, славом овенчани представник светске популарне културе или српске турбо- фолк културе? Или свако ко заврши државни или још горе приватни факултет уметности? Или је дете неког познатог „уметника“, личности, утицајних родитеља, странке, покрета?

Или су последњи примери из оба пасуса уметновштина и квази уметник? Покушаћу, помало смело, макар да загребем тему.

Кич и шунд (уметност претеране емотивности без духовне и интелектуалне стране) јесте опасност за грађанску класу. Данас на телевизији слушамо неке Лејди Гаге, неке Мадоне, неке Бибере, неке Гранд Параде и МТВ хитове. Они су издигнути на ниво идолопоклонства.

Најчитаније књиге су Давинчијеви кодови, књиге криминалаца нпр. „Гвоздени ров“ знате кога већ, књиге неких певаљки, назови глумица, манекенки, водитељки, хостеса и сви једнократни бестселери. У почетку беше Реч, а ова Реч се све више губи.

Гледамо неки Холивуд, акционе филмове снагатора без душе и мозга и неких силиконских лепотица. Као и плитак и безвезни амерички хумор. Или нови филм Анђелине Џоли, који је политички исконструисан и неистинит. А све то зачињено специјалним ефектима, спектаклима, брзим кадровима а све ца циљем да испуне нашу празну душу. 

Што је парадокс, цео овај естаблирани ентертејмент прати огромна количина славе, популарности, моћи, богатства, ничим залужене.

Све је то геноцид за очи у уши и морално и духовно биће у нама. После тога људи морају да се дезинфикују од стране друштва за културну деконтаминацију. Али то пролази код народа јер је такво стање нашег духа и Цајтгајста (духа времена). Тј. ово је потрошачко и визуелно доба, доба филозофије „овде и сада“. Конзумирање уметности се свело на реченицу: „Нарежите ми мало бута од оне музике и један 2 килограма од оног филма, а све то увијте у папир оне тамо књиге“. Модеран човек нема времена за добар роман, песму, филм, а чак и да има времена, неће знати да препозна квалитет, јер је постао плитак, заробљен обавезама, јурњавом за новцем, кратким задовољствима, без потребе за вишим смислом, вишим Духом.

А није да не постоји алтернатива. Само треба имати њуха за та дела. Треба да нам се дух уздигне изнад смећа да би препознао квалитет. Од музике наравно на првом месту је класика, па џез, блуз, рок... Од књига препоручујем све класике. А ту су и филмови: „Острво“ и „Цар“ Павела Лунгина, „Небо над Берлином“ Вима Вендерса „Чудо у Милану“ Виториа Де Сике, „Човек слон“ Дејвида Линча, филмови Тарковског, Фелинија, Џармуша, Никите Михалкова, Бергмана итд...

---

---

Гесло демократије гласи: “Позитивна дискриминација просечности и људских права (без обавеза)“ . Свако има право да каже за себе да је уметник, нико се не сме дискриминисати односно оспоравати да није уметник, као ни његово дело, јер је то његово људско право. Све је дозвољено. Понајвише то право искоришћавају они мање квалитетни, они прогурани и наштеловани непотисти, они просечни. А остали не смеју буду нетолерантни према њима и њиховој „уметности“ као и што је још горе, не смеју бити нетолерантни према свим лошим стварима у друштву, морају бити политички коректни према свим облицима извитоперености.

Кроз историју се не памти време у коме је много више „уметника“ и уметничких факултета – што државних што приватних- а много мање уметности и уметника. Дискутабилно је колико су ови људи, заиста уметници и да ли ће то постати али они су нашли за сходно да се дрско и са пуним правом диче титулом уметника (млади људи). Трагикомичност је што они још и нису направили неко дело а и у томе што прави уметници су одвајкада били скромни (ту ми се неодољиво намеће сцена из интервјуа, са једним од најбољих гитариста свих времена Џимијем Хендриксом, у коме на питање водитеља шта има да изјави о томе што га сматрају најбољим гитаристом свих времена, Хендрикс уз скроман осмех одговори: „Па ја не знам ни да ли сам најбољи гитариста у овој фотељи“)

А ту су и деца „уметника“, познатих личности, утицајних људи, као и припадници неких политичких странки, организација, прогурани наврат-нанос кроз уска врата уметности. У својој просечности и неостварености, парадоксално - суверено дижу нос, не видећи даље од истог, дивећи се себи и свом делу, радо грабећи славу, намештене награде и признања. Њихова „уметност“ је плитка, безидејна, у служби нихилизма, своје егоекцентричности и актуелне идеологије, а о бескомпримисности, безрезервености, субзервзивности, дубине, духовности уметности ни трага...

Ова „интелектуална елита“ од уметности прави нову религију. Прави уметност која „лечи друштво, „исправља“ њене аномалије, „поправља“ њен укус, све захваљујући њиховој „генијалној идеји“. Потенцирањем само интелектулане стране добијамо модерну уметност која је хладна, којом влада рација без присуства емоција и духа. Тако је данашња уметност само логичан след нихилистичких схватања човека 21.века. Из свега тога рађа се горди уметник који за циљ има само величање сопственог ега. Бацајући у заборав да слика никада не може бити лепша од саме природе.

А како каже Св. Владика Николај Велимировић „Сетите се уметника који види лепоту искључиво у свом уметничком производу, слици, статуи, симфонији или поеми. За таквог уметника сав свет је једна брутална ругоба из које је он кристализовао један комадић лепоте у свом уметничком делу. За њега је ругоба или дисхармонија облик и живот овога света“ .

Међутим, живот се не може изрежирати, не зависи све само од нас, има и других фактора. А и квалитет је жива која увек пробије, цвет упорности изникне чак и на ђубришту модерне цивилизације, а прави уметник ће својим радом наћи своје место под сунцем и капом небеском, без обзира на све неправде, све репресалије и диктатуре система и његове деце квази уметника и уметновштине. А такве ћете „по делима познати“. Кад тад дође до раздвајања жита и кукоља, мада некад и кукољ мора да постоји да би постојала пшеница. А некад се пшеница сама избори са кукољем тј. постане здрава. Тј. и за ове младе квази уметнике, за старије мало теже, остаје нада да ће се променити, напредовати и сазрелити.

Али добро нису сви такви уметници квази уметници и није свака уметност уметновштина, свака част изузецима, јесте да су ретки али они нам сијају у мраку и чине нам светло на крају тунела. Доста позитивних примера има и код нас и у свету. И старе гарде и младих уметника који заиста јесу истински уметници и који утискују свечовечанској култури свој трајни уметнички печат. Да не рекламирам плејаду наших писаца, сликара, песника, глумаца, драматурга, режисера, музичара. А и младих, учесника у стварању нових српских филмова, представа, разних неафирмисаних бендова, сликара итд. А и не сумњам да ће их читаоци овог текста препознати.