Бродолом родне равноправности: размишљања једне домаћице

Мирела Новаковић, повереништво Двери Нови Сад

Концепт родне равноправности у Србији је спроведен у комплетној супротности са здравим разумом.

Београд, 26.01.2012

Све светске новинске агенције су 13. јануара 2012. године пренеле вест да се брод за крстарење по имену „Коста Конкордија“, на коме је било преко 4200 путника, насукао у близини обале Италије. Публика широм света могла је преко малих екрана да види фотографије и снимке огромног, ултрамодерног брода који је своје путовање неочекивано завршио пун морске воде и апсурдно нагнут на неугледно, голо стење, неупоредиво мање од њега самог. Тако баналан и неочекиван крах брода који је био грандиозан спој вере у супериорну технику и потребе за неограниченим луксузом – изазвао је неверицу и чуђење. Међутим, сведочанства преживелих путника под насловом ''Заборавите жене и децу, сваки човек се бори за себе'' у најтиражнијим новинама британске средње класе Дејли Мејлу (Daily Mail) открила су да се истовремено са овим техички супериорним бродом, који се сусрео са природом, насукала и једна наизглед супериорна модерна етичка догма: догма о неограниченој и апсолутној равнопрвности полова.

Наиме, читаоци Дејли Мејла који су се јавили да прокоментаришу сва догађања у вези с овом бродском трагедијом поставили су питање: зашто би жене у оваквим или било којим другим случајевима евакуацијe имале предност у односу на мушкарце? Да су којим случајем овакво питање поставили читаоци у Србији, дигао би се цео НВО сектор. Овако, питање је постављено на правом месту, у земљи коју краси дугачка и богата демократска традиција.

Ми живимо у свету у којем је равноправност један од основних аршина по којем се мери да ли је неко друштво демократско или не. Уколико живите у земљи у којој не постоје такви закони, НВО сектор ће преко моћних медија разгласити да живите у недемократској и примитивној земљи. Да ли је то тако?

Родна равноправност у српском законодавству

Србија је, по узору на многе европске земље, 2010. године усвојила Закон о равноправности полова. По овом закону, сви послодавци у Србији дужни су да сачине план мера за обезбеђивање равномерне заступљености полова и да га доставе Управи за родну равноправност. У супротном ће сваком послодавцу бити изречена казна од 10.000 до 100.000 динара. Према Закону о равноправности полова, сви послодавци су дужни да међу запосленима имају најмање 30 одсто мање заступљеног пола, без обзира да ли су они мушкарци или жене. Такође, сви послодавци ће платити казну и уколико не сачине годишњи извештај o таквим мерама.

Сад се поставља питање како ће сви послодавци без обзира на делатност коју обављају да обезбеде 30% мање заступљеног пола у вршењу послова: зидара, тесара, армирача, димничара, аутомеханичара, фудбалера, кројачица, спремачица, васпитачица... На први поглед очигедне су две ствари: прва – да је испуњење предметне законске обавезе просто немогуће, друга – да су закон писали такозвани школовани дилетанти, идеолошки острашћени квазистручњаци, поносни носиоци формалног образовања који су несвесно и трајно одвојени од смисла за практичне ствари (чувени енглески common sense).

Тешко је наћи некога ко ће се противити прихватању проверених и узорних законских решења, али зар држава Србија мора да буде увозник баш сваке могуће глупости и претеривања само зато што привилеговани, психосоцијални ексцентрици и “људскоправашки екстремисти“ тврде и тумаче да су то стандарди „демократског“ западног света. Неопходно је схватити да људи који никада нису решавали обичне и конкретне проблеме нису меродавни за писање закона.

Оправдано се зато питамо зар ово није „бродолом“ који би требало да тргне из летаргије и наведе на размишљање све оне европске комесарчиће који се труде да у Србији тачно препишу и спроведу све бесмислене законе великог демократског света, без имало воље и способности да при том мало застану и критички поразмисле о свему.

А зашто је потребно застати и поразмислити пре доношења било какве одлуке која битно може да утиче на све наше животе? Одговор је веома једноставан: зато што само тако показујемо да се на озбиљан и одговоран начин односимо према својој земљи, свом народу, себи самим, па и према женама.

Наиме, држава се овим законом умешала и у одлуку послодавца кога ће да запосли, и може се рећи да крши његово право да слободно бира и изабере онога који ће најбоље да обави посао за који ће бити ангажован. Да ли то значи да је послодавац дужан да запосли оног с мањим квалификацијама само зато што припада мање заступљеном полу у његовој фирми, чак и ако то није у итересу саме те фирме? Зар су ово оне чувене мере за подстицање предузетништва које је обећала Влада! Не, али је то сигуран пут ка продубљивању већег постојећег јаза и мржње између послодаваца и запослених. Зар Србији није био довољан онакав Закон о раду.

Ово није крај, јер држава на још један начин опасно утиче на наше животе. Наиме, поставља се питање да ли и у здравству, школству и правосуђу треба да се поштује овај „генијалан“ закон? Ако се лекари, професори и судије буду запошљавали по овом критеријуму, питамо се шта је с нашим правом да нас лече, уче и да нам суде најбољи међу нама. Нажалост, ни ту дилему одавно више немамо, јер то право данас у већини случаја добијају само они који су блиски власти.

Будући да мушкараци и жене нису суштински равноправни, питамо се да ли они треба да буду формално равноправни. Одговор је и да и не. У неким стварима равноправност је заиста неопходно уредити законом, али то су жене добиле пре много, много година. Тако жене већ дуги низ година имају право гласа, имају право наслеђивања, право на образовање, право на слободу кретања итд. То је толико постало нормално, да би мушкарци, дубоко верујемо у то, били ти који би се први побунили уколико би то било женама ускраћено. Управо због свега овога осећамо дужност да и ми жене пружимо мушкарцима подршку и да скренемо пажњу свим оним женама које у својој сулудој борби за наметање терора равноправности полова крше њихова права, али и наша. Јер, борба за равноправност у којој се, наравно, заступа само једна страна, прераста у владавину неравноправности.

У нашој земљи постоји једна категорија људи која употпуности „ужива“ у благодатима родне равноправности. То су мушкарци и жене средњих година, жртве „одлично“ и „успешно“ спроведених приватизација и „брилијантних“ владиних реформи у привреди. Када су они остајали без посла, заиста није вођено рачуна ког су пола, већ су сви одреда отпуштени, равноправно! Сада стоје у редовима у Националним службама за запошљавање, где се суочавају с болном чињеницом да никоме нису потребни, јер су сувише стари. Али, та врста дискриминације никога не интересује, ни државу, ни НВО сектор. Сви ћуте, јер су свесни да, причајући о њима, мора да се прича о накарадним приватизацијама и о планском уништавању привреде.

А где су мушка права?

Ко заступа мушкарце и да ли они уопште имају права да имају права? Уколико нисте хомесексуалац, а мушкарац сте, ваша права нико неће заступати нити широм „демократског“ западног света, а камоли у овој нашој напаћеној Србији. Звучи сурово, али таква је реалност.

А какве везе имају хомосексуалци с родном равнопавношћу? Данас је прича о 30% заступљености мање заступљеног пола, а сутра прича о ко зна колико посто заступљености хомосексуалаца у свим јавним и приватним сферама живота. Да то нису само пуста упозорења, ево шта се прошле године догодило у Великој Британији. У овој земљи начело равноравност доживело је свој врхунац онда када су хомосексуалном пару дозволили да усвоји дете чији су родитељи настрадали у трагичној несрећи. Иако то дете има и биолошку баку и биолошког деду, који су хтели да се брину о њему, при усвајању њиховог унучета нису имали право гласа. Бака и деда су све време истицали и понављали да нису хомофоби, али да сматрају да ипак њихово унуче има право да одраста у породици која је најсличнија оној коју је изгубило. Дупла трагедија, нема шта! Зар ово није доказ да је ера равноправности хомосексуалних и хетеросексуаних парова при усвајању отпочела.

Али најстрашније у свему овоме јесте то што нам се путем свих ових „неопходних“ закона намеће мржња и страх, и то према супротном полу. А зашто је то најстрашније? Зато што је то најсигурнији и најкраћи пут ка разбијању породице. У новом светском поретку нема места за здраве породице утемењене на принципима љубави, јер оне стварају здраве појединце, спремне да се супротставе свим изазовима новог доба, а не размажене потрошаче који ће да узвикну: „Заборавите жене и децу, сваки човек се бори за себе!“

Србијо, да ли ти је сада јасно зашто је битно да сачуваш и ојачаш своју породицу! Глас за спас!

Мирела Новаковић

За Двери пишу