Гурање Републике Српске у НАТО

Twittern

Мр Милош Јованов

Шта нам то поручују они који се залажу за улазак БиХ, а тиме и Републике Српске у НАТО пакт?

Бања Лука, 28.01.2012

Све чешће у медијима се појављују представници политичке власти који су заговорници провођења реформи, а у циљу приступања НАТО-пакту.

Ову своју намјеру оправдавају са тезама „о уласку у круг великих народа“ и неком предпостављеном сигурношћу.

Али никако да појасне који су то народи велики и шта један народ чини „великим“. Ако је мјерило „величине“ број бојевих глава, набуџени тенкови и стероидни војници који позирају крај заробљених цивила, а не култура једног народа, његова слободарска традиција, неколонијална историја, онда је засигурно сваком оном ко мисли својом главом, и у свом духовном склопу гаји људске осјећаје, много љепше бити припадник малог и безначајног народа.

Да би се ова наметнута дилема могла ефикасно разријешити, потребно јој је приступити са аргументима који иду у прилог приступању и са аргументима који негирају продуктивност таквог приступања, односно, да се пружи могућност да се чују обе стране.

И поред декларативног залагања за демократске односе у друштву и пружања могућности да се чује свачији глас, ова приступна мисија НАТО-у се представља као императив, без опције да се припадници тог малог и безначајног народа опредјеле за или против.

Домаћа естрадна политичка сцена се у својим узвишеним круговим одлучила за приступ и то има тако да буде, јер ако смо за „ЗА“, биће донација, биће свечаних ручкова и које-каквих доручака захвалности, а они ће бити напокон велики и признати као доносиоци свјетлосне бакље у мрачне одаје балканских, помрчених умова.

Међутим, како у грађанској свијести има више демократског логоса, него у свим дипломама и фиокама велелепних представничких институција, пружена је могућност велможама да нам објасне зашто је то добро за нас и како они та прегнућа прикључења искључиво ради свог народа чине, несебично жртвујући своју енергију и повјерену им власт.

„Бићете у друштву демократског свијета“, зајапурено нам говоре, остављајући нама да проникнемо у суштину демократије коју ми немамо или је још увијек нисмо видјели. Да, демократије! То је вјероватно бацање бомби на тамо неку далеку земљу и истресање нагомиланог радиоактивног отпада. Сад нам је много јасније!

Демократија је као комунално предузеће, односе смеће из нашег дворишта и истоварају га далеко, сасвим небитно гдје, само нека је нама чисто. Па та демократија и не звучи тако лоше, још да нам кажу колики је износ комуналне таксе па да приступамо, одмах.

---

---

То није све, има још бенефита које ћемо осјетити. „Бићете сигурни, нико вас неће смјети нападати“ зборе они. Па ко нас то напада сем њих? Ако будемо са њима, ми ћемо нападати оне који неће са њима. Ми ћемо убијати дјецу док на ношама врше нужду. Само је битно да, као до сад, то не буду наша дјеца, то ће бити нечија туђа дјеца, наша ће бити сигурна.

Приступамо одмах!

„Добићете најмодерније наоружање.“ Да, управо нам то треба. Шта ће нам школе и музеји, оружје ви нама дајте! Учити се може и у штали и на ливади али непријатеља треба убити модерним, савременим оружјем, другачије није хумано.
Приступамо одмах!

Након приступања, доће до изградње моћне инфраструктуре у нашој земљи. Тек сад нам постаје јасно због чега су они рушили наше мостове и телевизијске торњеве.

Нису били вођени деструктивним мотивима, како смо то мислили, већ су нам мостови били стари и требало их је срушити из безбједоносних разлога, а телевизијске торњеве је требало замјенити новим како би имали квалитетнију слику и тон.

Да није било те иницијативе са њихове стране, још би ходали пропалим ћупријама и гледали снијег на телевизији.

Приступамо одмах!

„Биће капиталних улагања у нашу привреду, наговорићемо стране инвеститоре да нам дају средства“ говоре нам са бљештавих говорница. Опет нам постаје јасније и одбацујемо своје дотадашње заблуде. Па ми нисмо бирали ове представнике да као добри домаћини воде нашу земљу, ми смо бирали људе са његованим рукама, рукама које треба да изгледају лијепо док испружене чекају милостињу.

Ово значи да ми ништа нећемо морати радити, а све ћемо имати, а ако нам шта усхвали само пошаљемо нашу делегацију у иностранство и они нам то донесу. Није лоше!
Приступамо одмах!

Дође вријеме да резимирамо. Да одлучимо. Да кажемо за или против.

Ја бих рекао против, али ме страх да не будем ретроградан, да не будем локал патриота, да не будем кочница свеопштем напретку.

Желим да кажем да нас уцијењују, али уцијенише ме, па не рекох.

Хоћу да се залажем за љубав, а не убијање. Објаснише ми да је ово доба неокапитализма и да за љубав тренутно нема времена.

Питам „Зар није љепше да нам дјеца одрастају неоптерећена и да уживају у радостима живота?“. Рекоше ми да неко и пушку мора носити.

Питам „Зашто сва та средства не уложите у изградњу мира и помоћи сиромашнима како би нам свима на свијету било боље?“. Грубо ми одговорише „Па ако не буде сиротиње ко ће бити богат, а о миру ми одлучујемо и стање мира је у данашњим условима неприхватљиво“.

Задњим напорима изустим да ми нисмо такви као они и да имамо душу.

„Душу, шта је то душа?“.

Приступамо одмах!