Ко се сада не усправи, заувек ће ходати погрбљен

др Драгиша Бојовић

Није време за ћутање, морамо употребити све таленте за добро отаџбине

Београд, 27.11.2011

Интервју проф. др Драгише Бојовића, професора на Нишком и Приштинском универзитету и један од повереника Двери Ниш за новопокренути часопис „Лестве“ из Косовске Митровице.

Ви сте професор на Нишком и Приштинском универзитету. Важите за ангажованог и за једног од водећих косовских интелектуалаца, међу реткима сте који покушава да пробије медијску блокаду и саопшти своје мишљење о актуелним дешавањима. Недавно је ''Политика'' објавила ваш веома запажен текст ''Унижавање Грачанице''. Шта можете рећи о томе?

Спадам у оне, данас веома ретке, српске интелектуалце који сматрају да није време за ћутање. И не само да није време за ћутање, већ морамо употребити све оне таленте, које смо добили од Господа и употребити их на добро отаџбине. Јер данас је свакоме јасно да је Србија распета, да нам је Косово на Голготи, да нам мајчица Метохија плаче под крстом. На другој страни, моћне светске организације све чине да изврше трансплантацију душа у српском народу, покушавају да обесмисле тако утемељен српски патриотизам, да нам разним реформама обесмисле образовање, да нам покидају историјски континуитет.

И да сви у једном тренутку заћуте, ја бих вероватно морао да проговорим кроз оне славне и свете српске личности, којима сам посветио свој научни и интелектуални ангажман. Пошто сам васпитаван на косовској етици и на светолазаревском опредељењу, природно је да реагујем када долази до злоупотреба српских светиња и до политичког манипулисања.

''Политика'' ме је позвала на сарадњу и отворила ми врата објављивањем текста о стању у Цркви поводом прогона Владике Артемија, па од тада повремено објављујем ангажоване коментаре, на чему сам овом листу захвалан. Сви су ти текстови имали велики одјек, па и онај последњи који је био објављен само у електронском издању, ''Међа у Брњаку''.

Многи српски интелектуалци су се повукли са јавне сцене: да ли су се уморили, да ли осећају безнађе, да ли су им врата медија затворена? Или можда има страха од могућих мера власти?

Верововатно има од свега по мало. Али оправдања нема. Многима су до јуче уста била пуна Косова, то беше најскупља српска реч, коју сада ћутањем продају. Нема више оних бритких сабљи не међу српским књижевницима, а ућутали су се и познати духовници. Чиме их је власт зачарала? Да ли су сву муницију потрошили на Милошевића? Није ли муниција узалуд потрошена? Данашње време показује да је било потребно чувати је за још тежа времена. А ова су времена тежа од свих.

Завладао је и неки чудни конформизам. Тек по неки глас се пројави из националних институција, само је неколико медија критички настројено. Један од ретких видова отпора су петиције и отворена писма, која многи не смеју да потпишу. Ово је последње време и последњи тренутак да дигнемо свој глас, да се подигнемо, да не бисмо заувек клечали, погурени као истински интелектуални богаљи.

Актуелна власт овог лета на различите начине реагује, протурају се разне опције, очекујући реакцију косовских Срба?

Ова власт је аправила највећи могући јаз између себе и косовских Срба. То није учинио ни Милошевић, ни Коштуница, ни Ђинђић. Сви су они, на различите начине, покушавали да очувају српски суверенитет на Косову и Метохији. Милошевић, па можда и Ђинђић, су то платили главом. Коштуница је остао доследан одбрани Косова. Тадићева власт покушава преваром, тако својственом овом режиму, да створи неко стање које нико неће прихватити, ни Срби, ни Албанци, ни америчке и европске власти. Политика, и Косово и ЕУ, у коју нико осим њених твораца није веровао, доживела је дебакл, па се сада окушава пласирати нека нова лаж. Ко ће у њу још поверовати?

Посебно је ''прљава'' нека подела Косова и Метохије, коју заговарају из врха званичне власти Србије. Предлаже се некаква подела на ''север'' и јужно од Ибра и то у времену када је признавање квази-државе престало од две трећине земаља света, чак и када неке то признање и повлаче.

Та идеја уопште није оригинална и она није у функцији решавања проблема. И раније и сада извире из истог идеолошког амбијента. И у таквој евентуалној подели Срби не би добили скоро ништа. Метохија и географско, па и историјско, Косово остало би у тој квази-држави. Део данашњих северних територија јужне српске покрајине тек је после Другог светског рата прикључен новом, комунистичком Косову.

Мислим да Срби у Косовској Митровици, Звечану, Лепосавићу и Колашину истински осећају смисао своје одговорности, не пристајући да издају себе а и Србе јужно од Ибра. Та врста солидарности присутна је, убеђен сам, и код ових ''других'' Срба. На жалост, у овом тренутку неке од најмоћнијих земаља света нису нам наклоњене, па многе политичке идеје у Србији иду у сусрет позицијама тог света. Сигурно да и предизборна кампања култивише такве поруке.

Да ли се може објаснити због чега врх наше државе одступа од моћних аргумената заштите сбојих граница и територије и као да избегава окриље моћних држава које, штитећи међународно право, штите и Србију?

Чини ми се да је објашњење сасвим једноставно. Ми смо за заштитнике и пријатеље прогласили оне земље које константно раде против наших националних интереса. Таква политика није дошла са ''демократским променама'', али је од тих промена постала транспарентна и потпуно огољена. Синтагма ''наши европски пријатељи'' постала је саставни део политичког речника политичких аналфабета. Та синтагма, наравно, подразумева и америчко пријатељство.

А колико и какви су нам пријатељи показала је 1999. година, као и све године после ње. На другој страни, одрекли смо се подршке земаља које су нам биле и остале наклоњене, без обзира што ни њих не можемо назвати пријатељима, јер у политици пријатељства нема. Но, у односу на оне прве пријатеље, ове слободно можемо назвати браћом. Нити нам шаљу бомбе, нити нам отимају територију, а спремни су да нам помогну. Једино је потребно да ми ту помоћ желимо.

Некакво одступање од принципа заштите државне територије и наговештај значајних уступака нуди се већ три године, свакодневно кроз речи најављивања компромиса, као и кроз флоскулу ''Србији треба дати нешто'' да јавност лакше прогута потпуну капитулацију пред непријатељем који нам све отима.

Од последњих избора и стварања нове левичарске коалиције настаје нова политика према Косову и Метохији, чак и у вербалном смислу. Напуста се државотворна политика чији је носилац у претходном периоду био Војислав Коштуница. На самом терену (на Косову и Метохији) елиминисани су сви они који представљају сметњу новом курсу. Медији све више извештавају о криминалу на северу, како би се скренула пажња са кључних проблема, промовишу се нови преговарачи, који немају подршку косовских Срба. Изгледа да власт већу пажњу поклања медијском фингирању, него решавању кључних проблема. Режим је одавно капитулирао, али нам истину о томе дели на кашичицу. Не да бисмо се ми спасили дављења, већ да би они на тај начин сачували власт, коју више воле него своју земљу.

Да ли су тешке речи ако се каже да политика која нам се намеће од Нато-ЕУ алијансе, а прихвата од наше власти, више личи на непријатељску, јер нам дроби територије, отима добра, отима језик, удара на миленијумску чврстину вере?

На један део овог питања сам већ одговорио, на онај део који носи чисту политичку димензију. На језик су нам већ давно ударили, а веру су оставили за крај. Као пандан европском идеалу увели су екуменистички идеал, који, на жалост, и неки ''наши'' прихватају. Без обзира на тренутну агресивност промотера тог идеала, ја сам убеђен да је наша Црква, и наша вера православна, вечна и неурушива. У одбрани те вере има много искушења и много страдања. Истински бранећи смисао православне вере, страдало је и ''Хвосно'', часопис који је обележио културни живот Срба на Косову и Метохији и шире.

Од српске нације измишљају нове, праве од српског језика спрдњу са новим језицима, од Српске православне цркве је направљено је гуџалиште... Врх државне власти и компетентне националне институције преко свега као да прелазе ћутећи или као да им то све одговара?

Заиста, реч је о суморној слици. На жалост, на ту слику се све више навикавамо. Они који не пристају на то, помало личе на савременог Сизифа. Негде је, врло вештом руком, запретана енергија народа. Поштени људи су у дефанзиви, а сваки гест храбрости осуђен је на разну врсту етикетирања. Једна необична политичко-духовна кохабитација, у ''решавању'' неких проблема, направила је велику штету и Цркви и политици. Последице се осећају нарочито на Косову и Метохији. Постало је већ пракса да водеће националне институције о свему томе ћуте и више се не треба томе чудити. Поразно је што се не оглашавају они које смо некада сматрали водећим српским интелектуалцима.

Актуелним политичарима из земаља које су у Првом и Другом светском рату затрле око два милиона Срба, а сада нам диктирају ултиматуме, као да нико из актуелне власти не сме да каже: Станите! Убили сте нам пола нације!

Не само да смо заборавили жртве из два светска рата, него заборављамо и најсвежију рану – бомбардовање Србије 1999. године. Не мислим да треба прекинути комуникацију и политичке односе, али морамо показати много више достојанства да би нас бар неко у свету ценио. Актуелни режим није спреман ни на шта, осим да грчевито брани сопствену власт и привилегије. У томе им помаже и део опозиције.

Да ли се учињене грешке са новом нормалном српском влашћу могу исправити?

Ако и будућа власт буде пројектована као и ова садашња, тешко ћемо исправити грешке. Искрено се надам да је могуће још једно буђење српског народа, који ће на изборима казнити садашњу власт, али и лажну опозицију.

Како Вам изгледа слика садашње Србије?

Чини ми се да је неко рекао да је Србија велика тајна. То је, вероватно, највећа истина о Србији. Верујем да ће нам се та тајна открити кроз истинско васкрсење, кроз моралну, политичку и духовну обнову.

Да ли се слажете да престанак одбране Косова значи да српска нација иде ка амбису губљења државе и идентитета?

Мој потврдан одговор се подразумева. Уместо елаборације желим да изразим задовољство што велики број Срба, који живи ван Косова и Метохије, такође има такву свест. То је нова нада за Србију, која на Косову данас мора бранити саму себе.

У овој години сте се веома ангажовали око оснивања Српског меморијалног музеја у Косовској Митровици. Докле се стигло у томе?

Та идеја има подршку Општине Косовска Митровица, али, на жалост, није реализована због садашње тешке безбедоносне ситуације на северу Косова и Метохије. Током године доста је урађено на медијској промоцији, а добијена је и подршка стручне јавности. Као круна припрема организована је, уочи Видовдана, изложба Страдање Срба на Косову и Метохији од 14. до 21. века.

Верујем да немамо право да заборавимо српске жртве на светом Косову. Такође верујем да је наша генерација, у овом и у оваквом времену, дужна да оснује једну овакву институцију.

Разговарао З. Ђорђевић (ЛЕСТВЕ, година 1, бр. 1, 2011)