Култура смрти на делу

др Немања Зарић

Органи власти у држави која умире од беле куге би требало да спречавају ширење културе смрти а не да је промовишу

Београд, 31.01.2012

Вештачки прекид трудноће у 14. недељи се према Закону о поступку прекида трудноће у здравственим установама Републике Србије сматра кривичним делом. Исти закон налаже да је слободан абортус дозвољен до навршене 10. недеље трудноће, док се у каснијем периоду може извршити само на основу одлуке стручног конзилијума (до навршене 20, недеље), односно етичког одбора здравствене установе (након 20. недеље), а који се руководе унапред прописаним начелима.

Та начела подразумевају медицинске индикације за прекид трудноће (када би наставак трудноће значио извесну смрт или тешко нарушавање здравља труднице), затим када се на основу научно-медицинских сазнања може очекивати да се дете родити са тешким телесним или душевним недостацима и на крају, када је до зачећа дошло извршењем кривичног дела (силовањем, обљубом над немоћним лицем, обљубом над малолетним лицем, обљубом злоупотребом положаја, завођењем и родоскрнављењем).

Најновији пример тужбе жене која је прекинула трудноћу у 14. недељи против гинеколога Дејана Павловића и анестезиолога Томислава Крајиновића је само последњи у низу примера несавесног лечења, неетичког понашања лекара, али и тужне приче жене која је била приморана на прекид трудноће, како сама тврди, и потпуне неспособности државе и друштва да се одупре пошасти масовних абортуса у геноцидним размерама.

Сва комплексност проблема вештачког абортуса се може сагледати управо на овом примеру.

Два оптужена лекара су наводно извршили нелегални прекид трудноће у 14. недељи трудноће по цени од 600 евра. У медијима се нигде на наводи да је постојала одлука конзилијума да је прекид трудноће био дозвољен. А чак и да постоји, на шта би се одлука позивала?

Нема навода да је постојао медицински доказ о ризику по живот или здравље труднице у случају наставка трудноће, нити да су постојале друге индикације за абортус након 10. недеље. Како се поставити према овом случају ако се ипак докаже да је нека од индикација постојала? Закон је апсолутно неодређен. Нигде није јасно дефинисано и набројано које су то медицинске индикације за прекид трудноће.

Да ли урођени расцеп непца индикација? За неке гинекологе јесте, иако се то стање успешно оперише. Без обзира на природу могућег телесног или душевног недостатка нерођеног детета, упорно се заборавља основна ембриолошка, филозофска и теолошка истина, а то је да људски живот почиње од момента зачећа!

Сви иоле релевантни уџбеници ембриологије се у томе слажу, као и сви велики филозофски правци. У свим религијама се ова истина никада не доводи у питање (овде не рачунам разне протестантске деноминације, у чијем је миљеу релативизма и хуманоцентризма уосталом и поникла Култура смрти). Не верујете?

Сматрате овакав став пропагандом ретроградних и необразованих клеронационалиста, залудних prolife-ера који немају паметнија посла од одбране људског живота?

Отворите Google претраживач и потражите ембриолошке чињенице о настанку живота.

Хришћанско друштво, друштво одговорних и савесних, друштво људи који нису изгубили способност емпатије и личног бола због несреће других не може бити друштво у коме се искључиво посматра индивидуална кривица и не може бити друштво у коме нема разумевања за проблеме сваког њеног члана понаособ, али и заједнице у целини.

Туга и бол коју мора да осећа жена која је била натерана на вештачки абортус не сме да не буде предмет наше пажње, бриге и саосећања. А опет, у медијима је та чињеница наведена врло оскудно.

Најлакше је борцу за права нерођеног детета да окриви ту жену, да сву кривицу свали на њу и на оптужене лекаре, али то није решење.

Да се разумемо: поменути лекари су учинили кривично дело и треба да одговарају за исто. Ту нема никакве дилеме.

Поменута жена ће такође вероватно одговарати на суду због пристајања на интервенцију. Како ће она одговарати пред Богом и својојм савешћу је само њена мука. Али ко ће одговарати за душевни бол жене која је натерана на прекид трудноће од стране бившег супруга и његове родбине?

Али на нама је да се запитамо какво смо то друштво у коме је такво породично насиље и даље дозвољено. Зашто не постоје центри којима жене у оваквој ситуацији, а има их много, могу да се обрате за помоћ? Центри у којима могу да добију савет, правну и сваку другу заштиту? Органи власти о овоме треба да размишљају, а не да и даље утемељују Културу смрти очајним решењима попут новог породичног закона или слањем основаца да се "едукују" о толеранцији гледањем "Параде"!