Либерални модел у Србији

Данијел Цвјетићанин

Излагање Данијела Цвјетићанина на округлом столу о економији у организацији Двери.

Београд, 21.04.2011

Када сам превалио шездесету, између осталих мана, јавила се и једна која се тиче дужине говора. Склон сам да говорим дуго и да уображавам да је млађима велико задовољство да ме слушају. Свестан сам ове мане, својствене старијим годинама, упорно се борим против ње, па ћу покушати да своје излагање ограничим на 12 до 15 минута, али ћу зато закључке свог излагања изнети одмах на почетку, тако да колега који води овај скуп може да ме прекине у сваком тренутку. Не мора да ме упозорава, него само да каже ,,Е сада је крај, прекините овога тренутка’’. И ја молим да тако и уради. И то молим из два разлога. Један је да би остало више времена за разговор, да бих могао да чујем и мишљења других и са њима полемишем и браним своје закључке, који се можда многима неће допадати.

Закључци

Моје излагање треба да наведе слушаоце на седам закључака. Први је да је стање привреде лоше, о чему постоји готово општа сагласност. Али ти су резултати и одлични, одлични са становишта циљева које је поставила себи наша економска политика и наши политичари. Дакле, ово је управо привреда какву треба да се гради, да би Србија што пре постала колонија и ,,банана држава’’. Многи мисле како наши политичари греше, али ја тврдим да они уопште не греше. Они су долетели на крилима НАТО агресије, они имају задатак да од ове земље направе земљу сличну многим другим покореним земљама у свету. Те су земље у подређеном, неоколонијалном, положају, или у положају ,,банана државе’’. То је у ствари одлично оставрен циљ наших власти.

Други закључак односи се на либерални модел. Често се за стање Србије данас, оптужује либерални модел. Мој је закључак, и покушаћу да га образложим, да у Србији не функционише либерални модел. Ситуација у којој се налазимо није последица примене либералног модела. Напротив, овде је на делу примена једног командног модела, радије бих рекао – модела терора над `привредом, који врши политика. А стручњаци за империјалну ексапанзију Запада, лако ће препознати у њему и неку врсту неоколонијалног модела.

Трећи закључак односи се на такозвани неолиберални модел, чије је оличење, и чији је основни документ, Вашингтонски консезус. Тврдим да ни неолиберални модел није примењен у Србији, осим као маска, опет за тиранију над привредом. Као маска иза које се може сакрити тортура политике над привредом и малтретирање сваке слободне привредне иницијативе.

Четврти закључак гласи да се у Србији примењује неоколонијални модел, предвиђен за ,,банана земље’’. Тај колонијални модел треба препознати, разумети и умети се борити против колонијалних мера и процедура који се код нас примењују.

Пети закључак односи се на оцену способности наше владе. Да ли је влада способна да имплементира колонијални модел? Да, веома је способна и веома посвећена том циљу! Тврдити да имамо глупу, аљкаву, лењу и неспособну Владу, заправо је нетачно. Ми имамо веома способну Владу, ми имамо Владу веома посвећену постављеним циљевима, једина наша невоља је у томе што су циљеви те Владе у интересу других, а не у интересу Србије, српског народа и српске привреде. Зато не треба Владу кривити за неспособност, него се отворено борити против онога што она хоће да направи од Србије. Влада је способна за остварење тог циља, али бих додао (на слајду сам то написао сасвим ситним словима) да изгледа као да је и опозиција, на жалост, поставила себи исти задатак.

Шести закључак гласи да опозиција, у својим прогармима, слично власти, истиче захтеве за диригованим моделом и, судећи по економским програмима политичких странака које су у опозицији, изгледа као да у постојећем моделу једино треба променити диригента. „Није добро што диригују они, него треба да диригујемо ми!“ препоручују опозициони лидери.

Ја се, међутим, противим сваком диригивању у привредном животу и залажем се за један истински либерални модел. И зато у седмом, поледњем закључку, истичем да је у Србији борба за економску слободу тек на почетку. Али ме је страх да нисам у праву. Страх ме је да борба за истинске економске слободе, код нас, није још ни на видику.

Приметили сте да на универзитетима наше студенте учимо да је тржишни модел, који укључује велике економске слободе, али и снажан правни поредак - оптимални облик организације народне привреде. Ми не учимо студенте како се диригује привредом, ми учимо како привреда фукционише. Као што на Машинском факултету ниједан професор не каже студентима: ,,Знате, овде ћете проучавати законе термодинамике, али када будете у пракси, када будете конструисали моторе, заборавите све законе термодинамике. Конструишите моторе који са тим немају никакве везе’’ Да су физичари у позицији економиста који воде српску економску политику, вероватно би запитали да ли су Њутнови закони усвојени у Скупштини, па ако нису, на њих не треба обраћати пажњу. Припадам релативно малој групи економиста у Србији који се боре против таквог приступа и тешим себе да је борба за либерални модел тек на почетку.

Слика макроекономског стања

Пошто сам изложио основне закључке, кренимо редом. Нећу вас овде замарати цифрама о макроекономском стању. Пред вама је табела са показатељима (индексима).

Приметићете да је показатељ конкурентности у последњој колони. Ипак, он је најважнији показатељ. По конкуретности страховито назадујемо, док производња напредује, али индустријска производња много, много спорије него што треба. Бруто домаћи производ расте због једне доста изопачене структуре тога друштвеног производа, у коме доминирају услуге. По новој методологији обрачуна можемо рећи да сада (у овом тренутју) јако повећавамо друштвени производ пошто моју причу неко може да процени нпр. 10.000 долара. Исто тако, ваше примедбе, које износите на моје излагање вреде, можда баш исто толико, нпр. 10.000 долара. Тако смо ми, за ових сат и по разговора, повећали друштвени производ за 20.000 долара. Да су сви то урадили било би фантастично. Наравно, реч је о примеру који карикира стварност и циљ је само да укаже на озбиљне проблеме у израчунавању БДП-а.

Из табеле видите да запосленост опада, инфлација је на забрињавајућем нивоу, расте дефицит спољно трговинског биланса. Овде се види да је дефицит достигао у једном тренутку три пута већу вредност од 2001. године. Сада се смањио због кризе. Али, већ сам нагласио колико је важна ова последња колона. Она није потпуно попуњена, јер нисам имао стрпљење и времена да попуним сва поља, али већ последња четири податка говоре довољно. Били смо на 91. месту, затим на 85, па 93. и сада смо на 96. месту по конкуретности, од 150 земаља. А у Европи смо међу неколико последњих.

Не бих вас даље замарао подацима. Навео сам сајтове на којима лако можете те податке видети. Сами просудите да ли је узрок овако лошег стања либерални или неолиберални модел, или је узрок нешто треће – колонијални модел, укључујући и пристајање наше власти на примену тог модела у Србији.

Да ли бољи живот може да чека?

Овде се поставља и кључно питање – каква је улога државе и државне инервенције у ппривреди? Шта држава треба (и може) да ради? Често се на ово питање дају исти, веома неодређени одговори. Одговори без садржине. Као нпр. треба да градимо бољи живот, који не сме да чека. Бољи живот може да чека, бољи живот може да дође и сутра, може да чека и 10. година, може и да чека вековима. У неким латино-америчким земљама, веома близу САД, том најбогатијем тржишту, бољи живот чека се вековима. Стално се жале на то да је небо далеко, а САД близу.

Вековима, неометане светским ратовима, те земље таворе у безнађу инфллација, диктатура, рецесија, криза, језивих социјалних напетости и слично. Како изаћи из тог ,,врзиног кола’’? Увек се нудио исти одговор, а и данас наша власт нуди нама баш тај исти одговор: излаз је у задуживању. Пријатељи ће нам помоћи кредитима. Упоредо с тим, продаћемо им своје привредне ресурсе и – ето бољег живота. Остаје да се упитамо како ће изгледати живот будућих генерација, ако ова успе да, зарад бољег живота, распрода оно што су нам претходне оставиле, а задужи оне које долазе?

Видите како је лако, по савету евроатлантских експерата, повећати потрошњу и обезбедити бољи живот за грађане. Али ти исти експерти ће нас, у мало прикривенијој, индиректнијој, форми подсетити да морамо имати поверења у државу. На младим тржиштима, сугеришу евроатлантски саветници, најбоље је да држава узме ствар у своје сигурне руке и никако не треба допустити либералне (анархичне) снаге да се развију, да ради шта хоће.

Како од србије направити банана – земљу?

На жалост и наше опозиционе странке нуде сличне одговоре, обећавају кредите, можда са неке друге стране, обећавају бољи живот и тврде да држава ипак најбоље зна шта треба да се ради, само не ова садашња држава, која је глупа, лења, лоповска и неспособна, него једна друга, будућа, држава, која ће бити поштена, мудра, вредна и способна. Ја мислим да та теза о „благотворним интервенцијама“ није тачна и волео бих да упозорим оне, било да су власт или опозиција, да се интервенистичком логиком у привредном животу не може далеко дотерати. Макар и због тога што интервентне мере могу дати веома, веома ограничене резултате у нетржишној привреди. Хоћу да кажем: да би се могло интервенисати у привреди – привреда мора да буде тржишна и слободна.

Уствари, изгледа да негде у Бриселу и Вашингтону нервозно постављају себи исто питање: ,,Када ће Србија постати права банана-држава?’’ Истина је да се наша власт труди на извршењу тог задатка, да је успешно завршила добар део посла, али некако још није све готово, још увек Србија има своје шуме, има своју воду, има свој ЕПС, па чак и Телеком, још га није продала. Али лако је смислити начин да нпр. ЕПС врло брзо постане својина евроатланског капитала, или било ког страног капитала. Тај рецепт је врло једноставан. Демагошким паролама у јавности, стално истицати да је цена струје неподношљиво висока за грађане. Када цена струје 5 – 6 година буде толико ниска, а способност државе да субвенционише ЕПС постепено све мања, онда ће евроатлански пријатељи држави саветовати да се ослободи тог тешког терета у буџету. ,,Ослободићемо вас терета, продајте нам ЕПС, нек је наша брига’’.

Када продају ЕПС, онда ће још годину-две дана да се одржава та ниска цена, а онда ће цена да скочи много више, 4-5 пута више. На примедбу ,, И ми смо могли да подигнемо цене, па би нам ЕПС био рентабилан’’, следиће одговор: ,,Па ви имате глупе инжењере и економисте, они не знају да управљају овако великим системом. А ту је цена важан параметар“. Наши ће тада да чупају косу с главе и зато тај модел (поступак) преузимања ЕПС-а зовем „Чупање косе с главе“. Процес је сада на почетку. Цена електричне енергије се притиска на доле, да би цена електропривредног система била што нижа и да би он јефтиније био продат. ЕПС ће стварно на крају држава и продати из очаја, зато што ствара велике губитке.

Да ли је власт неспособна?

Ипак, још су неки важни ресурси у рукама наших грађана, али је привредна иницијатива убијена и тај део стварања колоније је остварен. Поставља се питање да ли је власт неспособна? Да ли је власт заиста неспособна? Власт је веома способна и квалификована за постизање постављених циљева. Јер помислите шта бисте урадили када би вас неки евроатлантски штаб послодаваца данас послао у Либију да уредите Либију после победе НАТО-а, да спроводите „демократизацију“?

Па радили бисте баш оно што ради српска власт у Србији, ако сте савестан и поштен чиновник. Убијали бисте њихову привреду и привредну иницијативу, доводили стране компаније, преузимали њихове ресурсе, једном речју направили бисте врло брзо поново колонију од Либије. Исто бисте урадили у Ирану, Авганистану после интервенције империје. Па шта ради наша власт? Па ради то исто. За кога ради? Па за оне који су их довели. Да ли је добра та власт која ради за онога ко ју је изабрао? То је сјајна власт, то је способна власт, то је вредна власт и уосталом то је добро награђена власт.

Евроатлантски активисти из власти, али и из невладиних организација, увек ће моћи да вас запитају: „Ако мислите да смо неспособни, а ви способни, зашто сте ви тако сиромашни, а ми нисмо?“ Ето, господин Ђелић хвалио се у Скупштини да је за неколико година створио капитал од десет милиона – у акцијама Меридијан банке. Упозорићу вас да је он је један од најпоштенијих министара, који уосталом не крије своје приходе. Значи, он је еталон. Следећи је већ зарадио више, следећи још више. Ако поштени Ђелић може да заради 10 милиона за неколико година, шта мислите колико може неко други, ко крије?

Улога државе у либералном економском моделу

Размотримо сада либерални економски модел. Тачно је да је ту кључна реч „економска слобода“, али је веома важно и питање улоге државе у таквом моделу. Улога државе је да обезбеди функционисање института уговора и својине, без којих либерална привреда не може да функционише. Нашој држави не пада на памет да ради на учвршћивању правног поретка и просторног реда. Не зато што је неспособна, него зато што једино у условима безвлашћа и самовлашћа, тј. одсуства реда и непоштовања закона, наша власт може да оствари циљеве због којих је постављена.

Када би се знало шта је чије, да ли би евроатлански капитал тако лако преузимао наше ресурсе? Када би се знало шта је уговорна обавеза, када би постојао судски систем који је независан, када би извршна власт спроводила одлуке судова, тада не би била могућа тако једноставна приватизација ни Смедеревске железаре ни цементара, ни многих других важних предузећа (јуче Мобтела, а сутра Телекома и ЕПС-а ). Да је данас неки појединац власник Телекома, да ли би га продавао у овом тренутку? Не би. Али пошто је то државна имовина, под контролом људи који раде против своје земље, онда је нормално што ће он бити продат.

Каква је улога државе у либералном економском моделу? Улога државе у либералном моделу је пре свега и највише да одржава правни поредак и просторни ред. Истина, некада може и да нтервенише, то ћу додати јако тихим гласом, пошто је наша привреда у својој досадашњој историји јако много препатила од огромног броја непотребних државних интервенција. А у кући обешеног, није пристојно говорити о конопцу. У економској литератури познато је да држава интервенише у тзв. случајевима тржишног неуспеха.

Што ће рећи у случајевима злоупотребе велике тржишне моћи, например монопола, или негативних екстерних ефеката, као што је загађење околине. У том простору економска доктрина види активност државе. Али држава код нас располаже сваким другим динаром и огромна средства користи за интервенције, које гуше приватну иницијативу. Да ли ико сме да покрене неки привредни подухват, а да не мора да тражи подршку неке странке, а то је веома скупа подршка. Многи послови не трпе тај трошак, па се и не предузимају. Зато је код нас приватна иницијатива практично сабијена у мишју рупу. Оно што видимо као велике приватне потезе, најчешће су партијски пројекти, под маском неких приватника, монополиста и томе сл.

Пожељне и непожељне последице либералног модела

Либерално економски модел има многе пожељне последице. Главна је та што покреће иницијативу огромног броја учесника у привредном животу и на тај начин оптимално алоцира ресурсе. Када би либерални модел оживео у Србији, покренуо би десетине хиљада пројеката. Повећао би се број запослених, мада нико не може са сигурношћу да тврди да ниво плата не би, у први мах, опао – о томе би тржиште рада морало да каже своју реч. Али, опет понављам, и никада није сувишно то поновити, либерални модел не може да функционише без снажне и стабилне државе, која брани институте својине и уговора. И штити просторни ред. Снажни правни поредак и просторни ред су једини ослонци слободне приватне иницијативе и конкуренције и то није спорно међу теоретичарима економског развоја.

Наравно да постоји и непожељне последице имплементације либералног тржишног модела. Непожељне али нужне. Повећавају се неједнакости, то је историја модерног капитализма показала. Неједнакости се повећавају, али укупна маса производа се такође повећава, можда још брже. Како расте друштвени производ, расту неједнакости до једне тачке, а онда после тога опадају, као што се у прошлости и догподило у данашњим државама благостања, као што су Скандинавске земље. Али сетите се тих земаља на њиховим капиталистичким почецима, сетите се бајке ,,Девојчица са шибицама’’.

Да ли постоји таква бајка у српској књижевности, тако сурова? Девојчица умире у новогодишњој ноћи од хладноће и глади. Читали сте Дикенса, читали сте Енгелса. Услови живота радних слојева у либералном капитализму, нарочито на почетку, ужасни су. У првобитној акумулацији, инвеститори и предузетници захтевају изузетно високу награду – цену за преузимање пословних и финансијских ризика, пошто су у тим, неуређеним условима ризици чести и јако наглашени. Ако им се та награда онемогући силом државне принуде, они одустају од предузетничких и инвестиционих подухвата. Тада се производи, запошљава и извози мање, па је и ниво општег благостања нижи. Огромни ресурси остају неискоришћени, као што се то и догодило у самоуправној Југославији, у којој се силан новац расипао на викендице, као једини могућ облик „инвестирања“.

Вашингтонски консензус

Рећи ћу нешто, ако има времена, и о толико критикованом неолибералном моделу, чије су главне идеје, пре свега за употребу у „земљама периферије“ и транзиционим земљама, изложене у тзв. Вашингтонском консензусу. Вашингтонски консензус је спорезум Светске банке, ММФ-а и владе САД о принципима развоја у мање развијеним земљама. Када би се спроводио стриктно, верујете, када би Вашингтонски косезус његови интерпретатори доследно примењивали, можда не би било значајних и разорних примедби. Али Вашингтонски консезус је смишљен зато да се примени само као фасада. Препоручује се либерализам, али се инсистира највише, и скоро једино, на либералализацији спољне размене. Препоручује се слободан проток робе, услуга, рада и капитала, али слободан ток радне снаге на светском тржишту нико не сме ни да помене.

Промотерима Вашингтонског консензуса, у које спадају и наши евроатлантски активисти, не смета ако унутар земље нема владавине права, просторног реда и економских слобода, па држава, односно партија (односно евроатлантски штаб из Брисела или Вашингтона), командује привредом неке земље „на периферији“. Промотери Вашингтонског консензуса сматрају да је економска слобода угрожена једино у случају када су угрожени интереси евроатлантског капитала. Па реците и сами да ли су ММФ, или СБ, или влада САД, икада замерили српским властима на бројним интервентним мерама, којима се гуши економска слобода (НИП, субвенционисање камата, политика субвенција, политика забрана, дозвола итд)? Али су инсистирали на поновном успостављању „слободног протока“ у сваком случају када је Србија покушала да, у међународној размени, заштити своје компаније.

Просвећени апсолутизам

Завршићу излагање једним саветом. Када почнете да се залажете за ту домаћинску, за ту задружну економију, сетите се да ће се тој и таквој економији увек лакше наметнути неки Динкићи или Тадићи, као домаћини и команданти, него неки други, добронамернији и народним интересима оданији људи. Дабоме, злоупотребе су могуће и у либералном моделу, али је у њему улога власти и владалаца неупоредиво мања. Чврст правни поредак и забрана ометања туђег поседа могу да постану јака упоришта социјалне правде у либералном моделу, у којем много већи број појединаца има шансу за успех. То не важи у домаћинском, или комадном моделу, за који се многи залажу. Нека се заговорници „просвећеног апсолутизма“ запитају, да ли су у историји већу шансу имали просвећени или непросвећени апсулутисти? Мислите на то када год се залажете за модел који није на либералним основама.

Захвалан сам што су ме Двери српске позвале на овај округли сто. Могао бих своју поруку да сажмем у једну реченицу. Двери српске, доживљавамо као истински народни покрет, као покрет који жели добро српском народу и желео бих да тај покрет прихвати идеју економске слободе, као своју идеју. Да не дозволи да буде заведен или понет лажним обећањима „добронамерних“ диктатора и „просвећених“ апсулутиста који би, тобож, могли за кратко време да преокрену српску економску стварност и обезбеде „бољи живот који не може да чека“.

За Двери пишу