Милан Брдар: Идиотска решења једне реформе

Исходи реформе последњих 10 година сведоче да је она дело дилетаната.

Београд, 24.05.2011

Милан Брдар је рођен 1952. у Руми. Основну школу завршио је у Подгорици, а средњу и факултет у Београду. Дипломирао и докторирао на Философском факултету у Београду. Радио на Институту друштвених наука у Београду у периоду 1981-2000, где је стекао звање вишег научног сарадника, потом као професор на Философском факултету Универзитета у Новом Саду. Био је уредник више стручних социолошких часописа и председник Српског философског друштва. Од септембра 2008. ради на Факултету за културу и медије Мегатренд Универзитета у Београду.

ДВЕРИ: Поштовани професоре, како генерално оцењујете тренутно стање у српској просвети?

- Као забрињавајуће лоше, благо речено. Исходи реформе током последњих 10 година сведоче да је она била дело дилетаната међу којима су предњачили и предњаче психолози. Они су главни кривци за стање које је испод сваке критике. Основни проблем као и све негативне последице проистичу из уништења ауторитета наставника и професора, у исходу наизглед племените а у последицама глупе и неодговорне идеје да је ученик у центру образовног система. Сада, кад ученици бију професоре а да их нико не кажњава, када се деца заједно с родитељима наставном особљу пењу на главу свакојаким захтевима, видимо докле је то довело.

Посебно проблемско подручје представља то што су уџбеници „бачени“ на тржиште а њихови садржаји, нарочито уџбеника историје, дословно скандалозни. Уза све то иде и овакво Министарство просвете и патолошки толерантан однос према свим негативним појавама. Идеја да уџбеник и његов садржај улази у наставу путем слободног тржишта потпуно је идиотска, а уз то чини сувишним и Министарство и образовну политику. Међутим, каква нам је држава те политике ни нема.

ДВЕРИ: Како просвету ослободити од политичких реформи и последица које су наступиле од Шувара до Гаше Кнежевића?

- То је озбиљно питање, с обзиром да наша интелектуална елита универзитетског нивоа, чији припадници су овако или онако актери сваке реформе, нису у стању да се одвоје од политике. Шуварева реформа је катастрофично сасекла средње школе и гимназију, а Универзитет је остао нетакнут.
Демократска реформа од 2001. сасекла је високо образовање. То је дело универзитетске интелигенције, професор¬ског кадра који се политици продао за фикције: сан о ЕУ, осавремењи¬вање наставе, партиципирање у модерном свету итд. Сама продаја и предаја интелиген¬ције политици представљала је скандал без преседана, јер Универзитет то није чинио ни у најгора времена социјализма. Сада, реформа која је показала све своје негативне последице, мора да се рачуна као дело самог Универзитета изнутра неспособног за аутономију, а неодговорног према будућности ове земље, народу и националној култури.

Нико нас на Универзитету није терао у овакву реформу. Тачније, да смо се групно супротставили, не би било ништа јер политички естаблишмент није био довољно самоуверен да се супротстави Универзитету. Уместо тога, ретки гласови здравог разума и упозорења у цунамију ентузијастичког опредељења за реформу словили су као гласови мрачњака.

ДВЕРИ: Шта мислите о примени Болоњског процеса у Србији?

- Мислим управо на то кад кажем да је реформа високог образовања скандалозна и неодговорна. Прво, један од алибија био је да ће наша деца моћи да иду у иностранство, било да заврше студије било да нађу посао. Само сиротињске државе школују кадрове за богате, који их добијају готово бесплатно. Таква сиротињска држава постали смо тек после 2000. Ово тим пре што нико у власти не мисли на запошљавање високообразованих људи.

Друго, у реформи се нико није позабавио питањем колико свршених дипломаца свих струка је уопште годишње потребно овој земљи? Штавише, тиме се у овој земљи нико никада није бавио. Све се креће рутински, што значи сви факултети сваке године траже повећање уписних квота за 10 до 20%, а шта ће ти људи сутра с дипломама у рукама, о томе нико не брине.

Треће, проблем смањења рока студија „решен“ је на најглупљи, кампањски начин, преко колена, с катастрофалним последицама. Прави начин био би отварање перспективе младим људима, а то значи комплементаран рад на економским реформама, унапређењу привреде, што се због даноноћног певања о Европи уопште не ради. Када би момци и девојке видели да им се старије колеге брзо после дипломе запошљавају, сами би скратили време свог студирања. Али ово решење је за целокупну власт, од 2000. до данас, метафизика. Како не би било када су покрали све донације и кредите којима је могла да се опорави економија. Уместо тога, преовладало је скандалозно решење с катастрофалним последицама: скраћењем трајања наставе и свођењем литературе на размере уџбеника до 300 страница.
То ће рећи да је факултет као такав срозан на ниво средње школе. Неодговорност власти и самог Универзитета је у томе што нису водили рачуна да је то срозавање укалкулисано у међународну поделу рада у режији великих. Ту за нас нису ни предвиђена висока и атрактивна места; пре имамо перспективу перача судова по западним ресторанима, а то ћемо моћи да радимо и после студија са десетак уџбеника између 200 и 300 страница. О докторским студијама са 20 испита и роком од годину дана за писање рада нећу ни да говорим.

ДВЕРИ: Каква нам је реформа просвете заправо конкретно потребна?

- Најпре је потребно да актери реформе признају да је болоњски експеримент пропао, што је јавна тајна, да то није разлог за жалост, него чиста срећа, и да је хитно потребно отклонити највидљивије недостатке и у рационалној мери чак вратити се на старо, које је, на основу искуства, боље од овог сада. О томе је консензус готово немогућ, и у томе је наша невоља.

Потом би било неопходно планирање реформе у тесној координацији с реформском политиком Владе усмереном на опоравак економије и реформе институција. Само у корак с успесима у тој тежој сфери, могући су и рационални реформски захвати у образовању. А ово је такође изузетно тешко оствариво. И треће, неопходна нам је реформа наставничког кадра. У експерименту Болоње учињено је све да се професору не догоди ништа, у чему је постигнут успех. Проблем је у томе што наш наставник универзитетског нивоа у 80% случајева није способан за савремену, интерактивну наставу, него је класичан предавач који декламује, а потом тражи све то да му се врати, набубано.

О знању страних језика да не говоримо. Дакле, као трећи проблем имамо неопходност реформе самог наставника, од традиционалног ка савременом типу који је способан да у интеракцији побуђује креативност код студената, а истовремено и да одржава ауторитет који осведочава како својим педагошким радом тако и научним резултатима. Да професор и студент буду једнаке колеге, или чак другови, тако да студент с њим може да лицитира око оцене, само зато што је редовно долазио на наставу, то је најсигурнији пут у пропаст. Уосталом, на том путу добро смо поодмакли, услед чега имамо ево и овакве разговоре. Наравно, све што сам рекао само је кап у мору, али је рачунам довољно за ову сврху.

ДВЕРИ: Како оцењујете предлог Новог народног договора Двери-Покрета за живот Србије у коме је, између осталог, истакнута потреба за новом националном стратегијом образовања на свим нивоима и разматрањем могућности бесплатног студирања?

- Оцењујем је делом као једино могућу а делом као пожељну. Неопходна је јер у озбиљној држави образовање претпоставља озбиљну националну стратегију. Али за ову је пре свега неопходна национално одговорна и оријентисана Влада, коју до сада нисмо имали. Зато се и налазимо у овако великој невољи.

Што се тиче бесплатног студирања, оно више неће бити могуће као некада. Али, да би било могуће у реалној мери неопходни су елементи о којима сам говорио: опоравак привреде до нивоа одрживог развоја, да бисмо могли да исфинансирамо такво образовање. То само говори да је горе изнесен предлог једино рационалан и здрав на дужи рок. Надајмо се да ћемо доживети време такве политике, јер у противном Србија ће постати напуштено место зарасло у коров.

Опрема текста и питања – редакција сајта Двери

За Двери пишу