Кошмар звани ЕУ

Twittern

Милан Новичић

Улазак у ЕУ би био кошмар из ког се не бисмо могли пробудити

Београд, 28.01.2012

Пробудио сам се у првом јутру откада је моја земља добила чланство у ЕУ. Храбро сам одлучио да прославим велики догађај. Погледам у новчаник. Разочарно закључим да имам тек толико да бих могао да обиђем Бугарску и Румунију. Али ко га шиша. Они су већ одавно у Унији. И то су чланице. Кад ми Срби нисмо расположени за неко весеље? Давао сам музикантима, даваћу и даље. Слави се бре. Не улази се у Унију сваки дан.

Улазим у скоро потпуно празан Беовоз. Требаће ми неких 60 минута до БАСа. Нисам ја крив што има деоница пруге између Београда и Панчева којима воз таљига једва 20 км/ч.

У престоници тек по неки пролазник. Лудо се синоћ прослављало. У најмању руку као да смо освојили светско првенство у фудбалу.

Пријатна атносфера и тиха лагана музикица у аутобусу је утицала на мој мамурлук. Задремао сам. Нераван пут ме буди тачно пред Бугарском границом. Никад нисам путовао без пасоша, те га понесох из мени не знаних разлога. На царинском пункту мој аутобус пролази поред не превелике гужве аутомобила са македонским и турским таблицама. Не верујем да чекају дуже од 10так минута. Опа!

Прво питање и црв сумње се јавља у мени. Шта сам ја то добио уласком у ЕУ? 10 минута? А што сам пре месец дана чекао од 8 ујутру до два и петнаест поподне на лекарској комисији да би узео жени упут за Ортопедску на Бањици? Већ почех лагано да се нервирам. Ма пусти то Милане. Хееееееееееј. У ЕУ смо. Биће боље.

Већ разбуђен радознало разгледам кроз затамњено стакло. Гледам она брдашца и долине. Није зелено ко што је зелено у мојој Србијици. Обрађене њиве. Кукурузи и сунцокрети. Туга једна за видети. С опроштењем кад би хтео да станем да мокрим сви би ме видели. Онај кукурз нема више од 80цм, а клип ко да је сејан кокичар. Е бедо. Ал' се сетих! Ћути Милане. Зар си заборавио шта они твоји урадише од наших њива. Само годину дана пре тога 100.000 ха продали Чесима и Пољацима и од многих направили ливаде. Они као требали нешто да нас науче? Како се  оре? Како се сеје? Како се жање? А она ГМО соја? Са сетом се присетих брате мили оних наших кукуруза, на њивама Баваништанским. Био је ко чаробни пасуљ. Чини ми се да се до неба дизао.

---

---

Близу смо Софије и одахнух мало. Метропола ко метропола. Сиво. Бука. Смог. Ресторана и кафана на сваком кораку. Трговине. Нема веће разлике. Каква црна разлика? Цене као да сам у Беч отишао, а не у Софију! Баш и ја волим да цепидлачим. Ушао си у ЕУ. Хтео си то Србине. Слави! Што уморан од славља, што од пута, што од нервозе брзо сам заспао у хотелу у којем је забрањено пушење у свим собама!

Сутра дан на путу до Букурешта исти предели и исти мотиви. Ништа ме не изненађује изузев СМСа који ми је стигао од ћерке. „Тата хоћу да студирам у Паризу“. Колико то кошта? „Око 9.000€ школарина + трошкови“....(читај псовке)... ма има да ми студираш у ..... Ће ми студираш ти у Крагујевцу или у Нишу.

Сад већ на ивици да пукнем, црвен у лицу, помислих да би могао и неки сувенир да узмем (не знам који ће ми ...). Глад ме натера да одем у велики маркет да узмем нешто да поједем. Има да купим нешто српско, макар било и три пут скупље. Да будем искрен требало ми је много времена да уопште и нађем нешто што је произведено у Србији, а камоли да је српско!

 Књаз Милош – Кокакола, Штарк – Дрога Колинска, итд.

Милане, Милане и гвожђе да оћеш да поједеш нећеш моћи јел су и железару продали Американцима. Идиоте један. Заборавио си да су последњу фирму продали две недеље пре референдума! Кад већ хоћу да трошим паре, остаји ми само да се првим летом вратим у Београд.

Имам среће. Први лет је за 2 сата. Испред улказа на ком пише „Грађани ЕУ“ подужи ред! У реду Румуни, Бугари, Немци, Французи. Сви машу рукама и труде се да се споразумеју јер нико не говори енглески. На другом улазу чујем једног где говори са прекодринским нагласком. Мој Србин из Српске. Обрадовах му се ја и почех причу кроз шта сам све прошао. Уз испружен средњи прст, културно ми рече: „Извини брате. Журим. Твој ред је мало подужи“!

„Буди се драги. Буди се. Спало ти је ћебе и нешто си ужасно ружно сањао!“

Немам храбрости да је приупитам јесмо ли или нисмо ушли у ЕУ? Све ми је деловало тако стварно!