Како да село поново постане мотор развоја Србије?

Милан Новичић

Ако хоћемо да се развијамо, сами производимо храну за себе и за друге, евроунијати морају под хитно да оду! Иначе, нема светла на крају тунела.

Београд, 23.01.2012

Српски сељак. Паор, ратар, сточар, воћар и повртар. Почаст му одала цела Европа. Сетите се ратова само и похвала генеарала страњских. Како савезничких, тако и непријатељских. Уметници наши. Песници, сликари и музичари. И то не само као родољубу-браниоцу, него као и хранитељу отаџбине наше. Са многим недаћама је могао сељак наш да се избори. Са ратом, бедом, глађу и болешћу. И неписменост је некако победио. Дао је наш сељак многе велике научнике. Теслу, Пупина и друге. Чинило са да тај неисцрпан извор никада неће пресахнути. Против свих зала и несрећа се он успешно борио, али изгледа да му је дошао крај. Убиће сељака, држава наша!

Иако се Краљевина Југославија у то време водила као неразвијена земља у индустријском смилу, многи историчари ће Вам признати да је тада цветала трговина као и занатсво. Са друге стране није тачна чињеница да индустрије у то време није било. Индустрија је постојала и нимало није била мизерна. У целој ондашњој Европи једини авион који је могао да се равноправно носи са Штукама и Месершмитима је био чувени ИК-3. Наравно чак и садашње генерације живе и уче кроз заоставштину и демагогију комунизма. Комунисти су једноставно себи хтели да дају епитет људи који су саслужни за развој индустрије у тадашњој држави наследници. Смејаће се на ове речи њихови наследници. На жалост морам их подсетити на једну њихову паролу. Фабрике радницима – Земља сељацима. Да није било тих фабрика коме би оне биле отете и „дате“? Знао је тадашњи сељак колика је мука радити у фабрици. И нису бежали тада сељаци у градове. Без обзира на тадашњу идустријализацију. Сигурнији је био сељак на својој њиви. Слађа је била корица хлеба са његове њиве, него купљена у граду!

И сам Други велики рат, изнесе сељак на својим плећима. Било га је у свим војскама. И међу партизанима, ЈВуО, недићевцима, љотићевцима и осталим војним и паравојним формацијама. Остао је и на селу. Много је било избеглица у тадашњој Србији. Дође наш народ прогнан и избегао пред злочинима НДХ. И Словенаца је пуно било. Убијао је Немац 50 или 100 за једнога, али ни то није сатрло сељака. Отхранио је сељак и себе, и прогнане, и војске силне.

Дођоше времена послератна. Није држава први пут ударила на сељака, али до тада таква репресија није виђена. Још увек у сећањима људи живи обавезан откуп, насилно одузимање земље тзв. кулацима, прављење нових сељачких задруга (у литератури се могу наћи појединости о задругама између два рата). Било је свега и свачега. Клали сељаци два свињчета, јер комшија чује скичање из обора. Дођу црвени и узму скоро цело свињче, а оно друго да остане деци. Колико је само жита и кукуруза бивало сакривено по таванима и подрумима. У сену и слами. Више су мишеви и пацови изјели него људи. Ни то није највећа невоља која је снашла сељака. Колико је само млинова из Србије демонтирано и однешено у бивше „братске“ нам Републике? Тачан број се никада неће сазнати. Сва она одузета велика земља, сада је расцепкана и подељена. Каснијим реформама кроз задруге је укрупњавана. Временом су задруге прерасле у велике Пољопривредне Индустријске Комбинате. У том периоду је дошло до масовне миграције људи из села у градове. Мора човек да некако одхрани породицу! Прве генерације сељака су рођене у градовима. И у том стању они који су остали на селу, надаље су хранили њихове рођаке по градовима.

Данашњица: продаја земље крвљу одбрањене

Дођох и до дана данашњих. Држава не попушта са својим притиском на сељака. Напротив. Стисак се појачава. Кренула је наша држава путем чланства у ЕУ. Донели ови евроунијати низ законских аката. Један је и обавеза обележавања стоке. Увелико се говори и о правилима и обавези пријављивања печења ракије. Велика полемика се води о ГМО. Неке од земаља ЕУ успешно одолевају притисцима СТО. Морам ове наше законодавце да подсетим да је Европски суд правде почетком септембра донео пресуду да се мед који у себи садржи и најмање трагове полена ГМО биљака, не сме пласирати на тржиште ЕУ. О тој теми ћу неком другом приликом.

Старе генерације су почеле да умиру. Села су опустела, а земља запрложена. У 200 од 4.600 села више нема никога, а у истом броју нема млађих од 25 година. Има око 145.000 кућа које су „привремено ненастањене“, а око 50.000 је напуштено. 800.000ха је не обрађено. Сетите се само протеста војвођанских паора и ариљских малинара прошле године. Одох на славу једном мом пријатељу. Сељак човек. Домаћински спремио. Никада се није деслио да у обору нема прасад. Прича ми човек како му је исплативије да купи него да гаји. Жалосно! Сетих се у том трену како ми је један други пријатељ испричао његов догађај са одмора. Иде он до једног сељака да узме млеко за децу. Поведе и девојчицу са собом. Уђу у шталу. Поче она жена да музе краву, а малецка ће запањено: „Тата, а зар млеко не иде на чесму?“. Како је кренуло, видим ја да ускоро домаће животиње ни у зоолошком врту нећемо моћи да видимо!

Дотакла је наша држава дно. Никада у она својој историји није продавала своју земљу. Увек је бранила. Плаћао је наш народ високу цену кроз историју. А Ви господо? Битни су Вам само ваши џепови. Ко ће да храни овај народ? Од чега ће да живи? Увозите стоку из Бразила и Аргентине. Бели лук из Кине. Пасуљ из Турске. Од негдашњег највећег извозника хране, довели сте нас до увозника!

Има ли излаза? Наравно да има, али не са оваквом влашћу. Држава мора да буде гарант нашем сељаку. Држава је та која ће му загарантовати откуп по најбољој могућуј цени. Држава је та која ће регресирати његову производњу. Држава је та која ће се задужити и продајом и профитом отплатити дуг и зарадити дуплу количину новца. Држава је та која ће продавати производе добијене прерадом. Уместо сирове малине, продати кроз сок и кандирано воће. Место жита и кукуруза, брашно. Мој пријатељ Драгослав има 8 тона суве маџарке и не зна шта ће човек са тиме. Где је ту држава? Зар нема у свету заинтересованих за куповину? Као што је рекао Драгаш; „Цена хране је у прошлој години на трижишту порасла за 38%. Не треба балвани да извозе балване. Извозимо жито, а увозимо грисине. Где је наш капитал? Наш капитал је у 4,8 милиона ха обрадиве површине. У Израелу на 168.000 ха земље која је у рангу војвођанске четврте категорије, хране 6 милиона људи. Холандија на 980.000 ха прави 20 пута већи извоз од Србије. Имамо 800.000 ха не обрађене површине. У овом трену ми производимо око 3,2–3,5 тона по хектару. Грци имају принос од 8 тона по хектару. Да би се добио тај принос потребно је око 400 милиона €. Са продајом добијеног жита од 250 € по тони, имали би зараду од чистих милијарду и 100 милиона €.“ Увек ми је та економија била нејасна и некако далека. Први пут сам слушао човека и све ми је било јасно!

У чему је онда проблем. Проблем је у систему. Време ја да водећа места заузму нови људи.

ИМА НАДЕ ЗА сељака!

Милан Новичић

За Двери пишу