Ударац на цело друштво

Милан Новичић

Закон о правима детета је ударац на све народе који у Србији живе

Београд, 29.12.2011

Пре неки дан мој комшија Миодраг написа ово:

„Јутрос сам се пробудио пун ничим изазваног оптимизма. А ноћас сам остао без горива, са скоро празном батеријом у телефону и без динара у џепу... Значи данас ствари, могу само да иду набоље...“

Диван човек. Пун оптимизма. Власник једне мале штампарије. Одличан је мислилац као и текстописац у његовом Детозину. Бори се са свим недаћама које му наноси овај режим. Од мене има дубоко поштовање и огромно дивљење.

Гледајући његов коментар са стране у праву је, али! Не дао Бог, могла је и цев у зиду да му пукне, да му обију ауто испред куће, пожар и шта све још не? Кратко му узвратих – Не призивај несрећу комшија!

Како сам се само обрадовао ових дана. Не нашом заслугом, нисмо добили статус кандидата за чланство у ЕУ. Толико се режим трудио, али све је било узалуд. И сетих се комшијиних речи како ће ићи само набоље. Није прошло много времена, а режим ми је опалио такву шамарчину да ме боли не образ, него ме је глава заболела.

Уместо да се опамете, они и даље тврдоглаво не одустају од тог пута. Ближи се крај године. Од почетка ове 2011. Влада и њени званичници су испуњавали све могуће хиреве ЕУ. Толико је небулозних закона донето. Најкарaктeристичнији је онај о морској пловидби о коме сам већ пиасо. Заиста се питам да ли неко од наших одгворних политичара има мозга? Али ни то није најстрашније.

Већ смо сви помало заборавили на параду поноса. Тих дана пред њено одржавање Влада је усвојила Закон о здравственој заштити у коме стоји забрана увида у картон детета родитељима чија су деца навршила 15 година. Све горе од горег. У најави је био и Закон о правима детета. Ових дана је и то дошло на ред.

О том шамару Вам причам. Моја деца су већ велика и надам се ускоро да ће добити потомство. Сутрадан ће ићи парком и онако родитељски ће ћушнути дете, услед неког дечијег несташлука. Неко то види, позове полицију, напишу пријаву, дође социјални радник и довиђења. Поздравите се са својим дететом. Јако опасно. Јако.

Моја супруга је васпитачица. Искрено знала је и она да примени „васпитне методе“. Ко је држава да нама суди да ли је боље детеу причати и са дететом бити на „циле – миле“ или употребити и неку „родитељску“? Да ли сам у праву или не? Колико је тих родитељских „довољно“? Да ли детету које још нема развијену свест од „опасне околине“ (врућа рерна, пегла, хемикалија у пластичној амбалажи, итд), а упорно и тврдоглаво покушава да то дограби ручицама је боље причати и дозволити му да то „употреби“ или ћушнути родитељски! Где је ту граница разума?

С поносом могу рећи да моја старија ћерка завршава две средње школе. Једну редовно и другу ванредно. У редовној има само једну четворку! Иде на фолклор. Има и дечка. Да ли је добијала „родитељске“. Јесте. Да ли је срећна? Моратете питати њу. Да ли је задовољна? Такође морате питати њу.

Да ли би она нама родитељима овако узвраћала својом „несрећом“ јер је добијала родитељске ћушке док је била мала? Тешко! Пре пар дана напунила је 18у. Питали је шта би желела као покон? Рече нам: „Направите ми прославу. За моју браћу и сестре и моје другаре. Да сви будемо заједно“. Нисам питао за цену. Срце је било препуно!

Са друге стране видео сам и дете које је један „родитељ“ довео у вртић код супруге. Да ли можете мислити како је изгледало то дете када сам ја тог „родитеља“ хтео да задавим голим рукама?

Ту долазим до оне границе. Границе између родитељске ћушке и насиља! Држава се овде умешала и побркала лончиће и поклопчиће. Она овде покушава да мени одузме право на васпитање и примену родитељске ћушке.

Када је то већ тако и када ови генијалци већ то желе, долазим на једну изванредну идеју. У последње 4 године 500.000 људи је остало без радних места. Много грађана више не може да исплати кредите. Народне кухиње су све пуније и пуније. Шта нам је чинити?

Већ сте изразили жељу и вољу да овим законом бринете о нашој деци. Хајде да ми лепо узмемо дечицу за руке. Доведемо их не испред, већ у скупштину. Грејање скупштинког простора је обезбеђено. О јеловнику и његовом ценовнику у скупштинском ресторану нећу ни да полемишем. За здравствено осигурање сте се већ побринули. Ту су и дневнице, плаћени превоз што у јавном градском што у ванградском саобраћају(мада не знам ко од посланика то право користи). Дечица ће имати привилегију да се возе у мерцедесима и аудијима. И то блиндираним (безбедност деце је ипак на првом месту). Никада неће каснити на часове јер ће имати предност услед упаљених ротационих светала. А и ми родитељи ћемо бити поносни. Имаћемо привилегију да гледамо децу у директном телевизијском преносу.

Овој власти је у интересу да нашем народу подиже тензију и нетрпељивост. Овај ударац је ударац на све нас. На све чланове нашег друштва и државе. На све народе који у њој живе.

Доводите овај народ на ивицу амбиса. Коме је то у интересу? Вама, који већ 20 година лажете, музете и упропашћавате овај народ и државу. Прижељкујете нереде, а онда изводите полицију на улицу. Сцене већ сви знамо. У свету Ислама то је знано као „Арапско пролеће“.

Да ли се нова операција зове „Српска зима“?

Драги мој комшија. Да ли ствари могу кренути само набоље или да ја не призивам несрећу?

Доста је било. Све сте нам узели. Посао, понос, достојанство.

На вашу несрећу, ударили сте тамо где нисте требали. На наше породице.

Е, ПОРОДИЦУ ВАМ НЕ ДАМО!

Да ли ћемо успети у очувању стуба друштва и државе?

То зависи од свих нас.

У нашу веру да се ствари заиста могу покренути са мртве тачке! И заиста мој драги комшија: „Значи данас ствари, могу само да иду набоље...!

ИМА НАДЕ!

ЗА нас!

ЗА породицу!