Да ли нам распусти стварају распуштену децу?!

Милица Новковић

Школска година ће у будућности бити све краћа, распусти све дужи. Знање наших ученика све тање.

Београд, 16.02.2012

Распуст је био, распуст је, распуст ће бити

Ова зима, зима 2012, биће упамћена по незапамћеној хладноћи, леду, сметовима и мукама које имамо. Због ове елементарне непогоде, сасвим је нормално и добро да је Министарство просвете донело одлуку, да се затворе школе, како здравље и животи деце не би били угрожени.

Оваквих, „принудних“ распуста, што због огромних врућина, што због превелике хладноће, што због епидемија, не дај Боже, због штрајкова осиромашених просветних радника, биће све више.

Школска година ће у будућности бити све краћа, распусти све дужи. Знање наших ученика све тање.

Родитеље не забрињавају распусти, забрињава их како њихова деца проводе распуст. Нарочито их забрињава како деца проводе „принудне „распусте, јер се зна да градиво треба прећи квалитетно, у скраћеном временском периоду, а не остаје много до летњег распуста. И да ли је све на наставницима и школи, или је кључ квалитетног самообразовања(једино право), у рукама породице и ученика?!

Да ли је довољно да Министарство образовања наложи наставницима да направе планове рада и надокнаде пропуштеног? Све ово је добро, али недовољно, у времену у којем нам је толико стало до образованих генерација, вредних, одговорних и паметних младих људи, који ће само знањем моћи своју земљу да извуку из свих актуелних криза.

Шта није добро?

Није добро што готово сви ученици основних и средњих школа, овакве принудне распусте доживљавају као продужетак редовног распуста, који је, и сам, поприлично дуг. Нико не каже да деца не треба да се радују снегу, санкању играма,(за то имају времена на претек), али где је свест ученика о потреби самообразовања или свест о потреби понављања, већ пређеног градива, да се не заборави, да се утврди научено, како би лако, уз помоћ наставника, завршили преостало градиво.

Уместо тога деца губе сате живота на друштвеним мрежама, дописују се смс-овима, увече излазе у кафиће, као у јеку летњих распуста. Заборавише и оно мало што научише у првом полугођу. Првачићи заборавили и да сричу и да пишу. Када их забринуте мајчице потерају они одмахују:„Што ме гушиш, па знаш да сам на распусту“.

Неки родитељи чупају косе, (мислим своје) неки поткупљују клинце за свако слово и сваку лекцију, трећи непрестано „звоцају„а они четврти кулирају тешећи се: „Надокнадиће у школи. Нека главу лупају наставници“.

Нема свести...

Савремено „плишано“ дете, које је научило да нешто треба радити само уз казну или награду, нема свести о томе да се изгубљено време не може вратити, да се ненаучено тешко може у кратком периоду квалитетно надокнадити, немају свест да је знање превасходно њихово богатство.

Али што би савременог ученика интересовало учење „кад му време није“, када њих не интересује ни школа, ни књига, ни учење, ни у време када школа ради.

Већина ученика не доживљава ни школу, ни књигу, ни учење, ни образовање у целини, као своју насушну потребу. Да имају свести о важности образовања, да имају Љубави према књизи и школи, да имају поштовања према родитељима и наставницима све би било другачије. А све то не могу да имају док су штап и шаргарепа средства васпитања (дресуре) детета.

Бар да се санкају...

Много родитеља ми се јавља и жали како не могу више да гледају ленчарење своје деце. Да бар излазе на снег и то би боље било од спавања до подне, од вишесатног седења пред компјутером, пред пуцачинама, са слушалицама у ушима, у свађама и препиркама, са братом сестром, родитељем. Ни да помисле да пребацивање скауча на кауч, замене санкањем и грудвањем“,јадају се родитељи.

Збиља, баците поглед кроз прозор, и дани препуни сунца и чистог снега не измамише децу напоље. Глуве улице, глуви сокаци, као и лети.

Није све тако црно

Стотине породица широм Србије је усвојило знање стваралачког васпитања. Ту нема батине, нема шаргарепе. Ту има рада, реда, ту има Љубави према раду, реду, па логично и према школи, књизи и самообразовању. Њима је свеједно да ли су на распусту или не. Њихов дан је испуњен саморадом и квалитетном доколицом, коју унапред планирају. Како ћете их препознати?

То су радна, врло образована, културна деца. Они знају како користити медије у функцији добра, они знају „када да засвирају, и када за појас да задену“, једном речју добри ђаци, добри људи.

То су они које лењивци, често, и сами,„одлични“ ђаци, називају шлихтарама и бубалицама, а добро знају да они то нису. То су они над којим се често врши вербално насиље, јер је завист страшна сила. Како ћете препознати да су прави. Имају петице, имају четворке, али иза сваке оцене стоји рад и знање. Не хају, не плачу, не жале се, на грубост завидних, нуде помоћ лењивцима и једног дана постану најомиљенији у одељењу.

То су они којима се школа и породица истински поносе. То су можда они који ће нам једног дана побећи у иностранство. А сви су могли бити њима слични да су родитељи знали за „Породични буквар“.

Поздрав стваралачким породицама и онима који ће то ускоро бити.

Захваљујемо се Милици Новковић, аутору „Породичног буквара“, (www.porodicnibukvar.org) на овом чланку о школским распустима.

Милица Новковић

За Двери пишу