НАТО - политичко-национално питање

Недостатак расправа о НАТО-интеграцијама довео је до неадекватног политичко-националног односа према НАТО-у.

Београд, 08.03.2011

„За НАТО - интеграције Србије, треба имати мишљење цијелог српског народа!“, Патријарх српски Иринеј.

Давањем одговора на раније објашњено историјско питање односа Србије са НАТО, политичко-војним и другим савезима, Србија мора да да одговор на суштину националног односа према НАТО-интеграцијама, тј. да или не, у зависности од свих показатеља, догађаја и стања у српској држави, региону и глобалном свијету. Колико је ово озбиљно питање, најбоље илуструју наведене ријечи српског патријарха Иринеја. Прије било које расправе о овоме додајмо још да: „САД не признају постојање ма које тачке на кугли земаљској која није „витални амерички интерес”, а српска политичко-национална елита се понаша као да је „држава (српска) на Балкану нико и ништа“. А како онда да се одреди према НАТО-у у политичко-националном и државном смислу? Веома једноставно: српска нација да одлучи да ли да се интегрише у НАТО или не, тј. да дефинише све оно што је предност или недостатак НАТО-а, односно да се сагледа шта за одређену државу и нацију представља НАТО?

Политички лаици, лакоумни страначки полтрони и прозападно оријентисане елите не схватају да савремена Србија не смије да сама тражи пријем у НАТО? Не схватају да би то представљало политичко-национално самоубиство српске нације. Зашто? Зато што је у Србији веома тешко превазићи прошлост односа са НАТО. Давањем одговора на питање НАТО=ДА долазимо до закључка НАТО=НЕ. Одговори су следећи:

1. Политичке странке у Србији нису јединствене и немају национални консензус за НАТО, тј. 62% грађана подржава интеграцију у ЕУ, а 20% у НАТО (Галуп). Ко има политичку храброст да донесе одлуку о интеграцији у НАТО, уз подршку 1/5 гласача = политичко-национално самоубиство.

2. Србија би се у НАТО-у сврстала у ред демократских држава! Пронатовске политичке елите, заборављају: зар садашња држава Србија није демократска? Одређени показатељи им не иду у прилог, када су у питању већ интегрисане државе: Турска, чланица НАТО-а са 4 војна преврата, има безбједносни проблем са Курдима; Шпанија, чланица НАТО-а има баскијски тероризам ЕТЕ; В. Британија, једна од водећих чланица НАТО-а, не може да обузда тероризам ИРЕ у С. Ирској и Белфасту. Америчко-натовски безбједносни парадокс = најјачи војни савез коме је први дефинисани и основни циљ борба против тероризма, на матичној територији има тероризам (ИРА, ЕТА, Ал Каида). У сва три случаја нема резолуција и одлука СБ ОУН о кршењу мањинских и људских права, санкција, блокада и осуде тероризма?!

3. Србија би обезбиједила дуготрајну политичко-економску стабилност! Једноставније, Србија би изградила добросусједске и пријатељске односе са окружењем, европским и свјетским државама. Зар садашња српска држава нема развијене односе са Мађарском, Хрватском, Румунијом, Бугарском, Македонијом, Црном Гором и БиХ, а да не говоримо о потписаним уговорима о стратешком партнерству Србије са НАТО (Партнерство за мир), САД, ЕУ, Русијом и Кином? С ким би још Србија требала да развија односе? Србија би интеграцијом у НАТО изгубила наведени политички аргумент, тј. иста би морала да призна самопроглашену независност КиМ-а и учествује у војно-ратним мисијама са Шиптарима (Косово), у оквирима НАТО-а.

4. Све постјугословенске државе интегрисане су или желе у НАТО! Потребно је додати да то чине и државе ранијег ВУ, које су се интегрисале или настоје да се интегришу, изузев Бјелорусије и Русије. Само заборављају да је управо НАТО водио „хладноблоковски рат“ са ВУ, преко 50-година с циљем елиминисања СССР-а и да је ВУ настао 5 година послије настанка НАТО-а, да не говоримо о глобалној трци у нуклеараном и другом наоружавању, чије посљедице данас трпи савремени свијет, посебно Европа. Када је у питању постјугословенски простор и политичка реалност у окружењу, НАТО је заједно са САД био ментор распада СФРЈ, настанка низа сукоба и признавања једнонационалних држава, укључујући напад на Србију и отимање КиМ-а. Не заборавимо: САД и НАТО су били политичко-војни ментори Словенији, Хрватској, Муслиманско-бошњачкој федерацији БиХ, Македонији, ЦГ и Косову. Како то ниједном нису били ментори Србији, која је највише настрадала? Приступање Србије НАТО није политички једноставно питање, по ономе када сви иду, зашто не би и Србија. Заборављају се војно интервенисање, одузимање КиМ и догађаји у БиХ и Хрватској на штету српске нације, тј. Србија је у најтежој политичко-националној позицији, када је у питању интеграција у НАТО. Досадашња америчко – натовска политика према Србији сводила се на девизу: избомбардовану државу, дојучерашњег непријатеља, чланством у НАТО претворити у савезника, натјерати га да учествује у војним акцијама и бомбардовањима других, како би се дициплиновала и повиновала интересима САД и НАТО, тј. присилила на послушност и амнестирала кривица за ранија непријатељства према Србији. Потребно је запазити да је највећи број чланица ЕУ интегрисан у НАТО, али постоје европске државе, које нису интегрисане у НАТО, а јесу у ЕУ и имају далеко мање безбједносних проблема него чланице НАТО-а. Чланство у НАТО-у није услов интеграција у ЕУ, али је препорука. Ако је препорука, није услов и не мора се реализовати. Србија има специфичан историјски и негативан однос према НАТО-у и не треба да се интегрише. Србија не измишља нове моделе, већ може да користи постојеће европске моделе ЕУ=ДА НАТО=НЕ, тј. НАТО Србији није потребан, по сваку цијену.

5. Проглашена војна неутралност Србије је (не)одржива! Србија (не) може сама себи гарантовати безбједност јер има-нема политичких, економских и војних ресурса, тј. проглашена војна неутралност се (не)може продужавати. Оправдање неки налазе да се Србија у потпуности граничи са НАТО, тј. непосредно окружење Србије је НАТО: Мађарска, Румунија, Бугарска, Албанија, Хрватска или са државама које настоје да се интегришу: БиХ, ЦГ и Македонија. НАТО снаге се већ налазе у БиХ, на КиМ-у, Бугарској, Румунији, Албанији и Хрватској. Тачно, али не дају одговор: Зашто је страшно бити острво окружено мирољубивим НАТО, ако је НАТО демократски, регионални и безбједносни савез, који се залаже за мир? Чак је пожељно, јер би Србија имала сигуран безбједносни круг око себе. Међутим, аргумент се своди на следеће: треба у НАТО да би се приклонили сили, то није ништа друго него израз поданичког менталитета, који се прикрива политичким рјечником. Зашто се Србија не би залагала за политичко-војну неутралност по швајцарском моделу (Швајцарска окружена НАТО-ом)? Војно неутрална Србија разликоваће се од држава у окружењу, што може да представља извор ратних конфликата? Да ли? НАТО има затворен систем колективне „параглобалне“ безбједности и интеграцијом Србије у НАТО, изгубила би право на глобални механизам одлучивања у СБ ОУН, морала би да призна тзв. државу Косово и никада више не би била у ситуацији да се о Србији и КиМ-у расправља у СБ ОУН, тј. расправљао би НАТО (Курди, ЕТА, ИРА). Заговорници НАТО-а износе: да је боље бити дио војно-политичког савеза НАТО, него представљати безбједносну тему савеза. Да ли би Србија, ако се не интегрише у НАТО била предмет расправа у НАТО. Вјероватно да, само што би НАТО све мање пажње поклањао Србији, јер је све више заокупљен низом глобалних питања безбједности на Б. и С. Истоку. Војно неутралне државе издвајају већи дио буџетских средстава, него чланице НАТО, нпр. Шведска! Теза не стоји, јер самосталан систем издвајања зависи од моћи државе и политичког договора унутар те државе, укључујући и потенцијалне безбједносне изазове. Чланице НАТО далеко више издвајају средстава за безбједност, него неутралне државе, а доспуни подаци о војним буџетима не престављају стварно издвајање (нпр. САД одобри 100 милијарди $ за војну операцију у Авганистану, који не представљају дио војног буџета и сл.). Заговорници НАТО-интеграција наглашавају да војна неутралност није српска традиција и иста не обавезује! Тачно. У СФРЈ смо били члан Покрета Несврстаних, више од 50 година и ником нисмо сметали, савезништво са Французима нас је коштало људских жртава на Солунском фронту, о ранијим савезничким искуствима да не говоримо. Војна неутралност Србије је одржива.

6. Безбједност Србији би гарантовао најмоћнији војни савез НАТО! Зашто безбједност Србији данас не гарантује НАТО, већ напротив нарушава безбједност? Србија би по овоме требала да стекне војно савезништво са најјачим силама, укључујући САД, а потписала је раније стратешко партнерство са САД и НАТО, што елиминише поменути став, тј. испада да је садашње стратешко партнерство неважеће. САД као неприкосновени лидер у НАТО-у, тјерају чланице НАТО да признају тзв. државу Косово. Ако су САД савезник Србије у НАТО-интеграција, зашто не дозвољавају Србији да дефинише своје безбједносне изазове и пријетње? Не дозвољавају због тзв. државе Косово, која је пројекат САД. НАТО и САД истичу како је веома тешко на Балкану идентификовати непријатеље и безбједносне пријетње. Напротив, на Балкану је веома лако идентификовати српског непријатеља.

7. Србија не може да се враћа на стање 90-тих година 20. вијека! Посебно не може да се враћа на погубна и негативна национална искуства и треба да се окрене својој будућности! Тачно, само се заборавља да су та негативна искуства производ војне моћи САД и НАТО и да је Србија једина била губитник, а интеграцијом у НАТО би била још већи, јер се све више отварају питања Рашке области, југа Србије и Републике Српске.

8. У државној политици између држава владају интереси, не емоције! Тачно, само који су то витални национални и државни интереси Србије да се интегрише у НАТО? Ако се интегрише, формално ће се ујединити са сусједима, укључујући и оне који су војно и штетно дјеловали према Србији и српској нацији (Хрватска, БиХ и Шиптари), са истима ће изводити војне маневре, успостављати механизме обнове повјерења и сарадње и учествовати у војним мисијама НАТО. Требали ли то Србији?

9. Питајмо НАТО, САД и ЕУ: Да ли постоји ексклузиван политички простор резервисан за српски народ, на мини простору Балкана и у Европи, као политичко-територијални и аминистративни? Одговор је: НЕ. Зашто је присутна и траје: хегемонија, доминација, наметање, експанзија и идеологизација САД, НАТО, ЕУ, одређених држава и нација према држави Србији и српском народу? Није завршена разградња српске државе. Зашто на Балкану није остварен чешки модел дезинтеграције, тј. коме је и зашто требала насилна дезинтеграција Балкана? САД и НАТО-у. Зашто је присутна искључивост према Србији, усмјерена на дезинтегративност, тј. зашто се инсистира на: персоналној аутономији Мађара, условној политичко-територијалној и културној аутономији Бошњака, једностраном признавању тзв. државе Косова и централизацији постдејтонске БиХ? Није завршена разградња српске државе и нације. Ко има стварно и суштинско право на остваривање националних интереса и територијалних претензија према другима на Балкану (Срби у БиХ и Хрватској, Албанци на КиМ-у, Хрвати у БиХ, Бошњаци у Санџаку)? Одговор је: сви осим Србима на Балкану. Када се и на који начин може дати предност једној нацији, у односу на другу, ако исте имају иста права или ако исте немају иста права, а чланице су НАТО савеза? Одговор је: само не Србима. Да ли се могу избјећи: субјективност, пристрасност и арбитражност споља, када је у питању Балкан? Може ли се будућност Балкана и Србије осигурати војним средствима? Одговор је: НЕ. Да ли је историјски могуће, негативно оцјењивати одређени национализам, а не узимати у обзир специфичности и карактеристике тог национализма? Зашто се појавни облици негативног национализма, нпр. у спорту, оцјењују као појавни облици фашизма, али само у случају српске нације (забрана Партизану на ЕУ такмичења због испада навијача, казна репрезентацији у Холандији због испада са трибина и сл.). Да ли је на Балкану дозвољено или не Србима, као нацији право на националну легитимност: српску, балканску, словенску, европску, национално-вјерску и другу? Да ли су заједништво, повјерење и солидарност, могући на основу различитости посебности на Балкану, тј. да ли је у случају балканских нација одговорност важнија од идентитета нације? Одговарају: српски националнизам је погубан.

Ако би системском анализом закључивали одговоре на постављена политичко-национална питања српског односа према НАТО интеграцијама, морали би дати закључак: Шта је стварни циљ Србије да се интегрише у НАТО, тј. ко је истински непријатељ од којег би Србија требала да брани себе и НАТО, као интегрисана чланица? НАТО је војна сила која не функционише и није ријешио многа отворена безбједносна питања српске нације: КиМ, Хрватска и БиХ, и нека друга: Македонија, Ирак и Авганистан. Члан 5. дефинише да напад на чланицу представља напад на НАТО, тј. на све чланице и захтијева заједничку војну акцију против нападача. Да ли је то потребно Србији, ако нпр. дође до терористичких напада на неку чланицу НАТО и да Србија са војним снагама учествује, а нису угрожени витални , национални и други интереси Србије?

Чланство подразумијева ограничени државни суверенитет, милитаризам и повећање издвајања за одбрану, усклађивање уставних и законских регулатива, прилагођавање глобалним интересима САД, реформу безбједности, тј. да се придружи глобалним авантурама САД, што нема реалне и истинске везе са безбједношћу српске државе. Све државе, које улазе у НАТО обавезале су се да повећају куповину наоружања, од препоручених произвођача. Најскупље је учешће у мисијама НАТО, финанцијски и ризици погибије војника. Бити дио НАТО подразумијева учествовање у убијању Ирачана, Авганистанаца, терориста у Пакистану, Сомалији и ко зна гдје на планети. Ако би Србија била дио НАТО, иста би учествовала у вођењу ратних конфликата, који су креирали погубну историју српске нације. НАТО је „глобални полицајац“ и српске војне снаге би морале превентивно да дјелују у војно-ратним мисијама зарад остваривања туђих интереса, а не српских. Који су то национални интереси Србије, који се покалапају и идентификују са интересима САД и НАТО? Нема их, посебно не када је у питању КиМ и српско национално питање на Балкану. До сада је НАТО представљају политичко-војну силу у више ратно-војних мисија, у којима је српска страна представљала губитника.

Чланство у НАТО је непотребно, застарјело, закаснело, и сврставање Србије у НАТО представљало би сврставање против Русије, арапског свијета, ислама и сл. Чланство у НАТО је могуће уз америчко-натовско извињење и обештећење Србије, њених грађана и враћање КиМ-а. Зашто не поставити услове НАТО-у, као што је то урадила Грчка послије грађанског рата, којих се НАТО придржава. Безбједносни изазови Србије су на југу, КиМ-у и Рашкој области, а не у НАТО-мисијама ко зна гдје.

С. Таталовић упозорава да у насталим државама нема развијене демократије која би водила расправе о посљедицама интеграција у НАТО. Сваки озбиљан покушај анализе „балканског наслијеђа“ је немогућ, јер је немогуће утицати на безбједносну политику и неједнаке чиниоце моћи и посљедице ранијих ратних сукоба на вјерској, националној и идеолошкој основи. Моделатор сукоба на Балкану, говори о почетку националног буђења, успостави демократије, државног устројства и либерализације, не дајући да се реализује без сукоба, људских и материјалних страдања.

Балкану нико не може да гарантује дуготрајан мир, посебно не да дугорочно процијени факторе безбједности и ризике свакој националној држави.
Не заборавимо да српско царство није уништила Турска већ Европа, која није подржала Србију. Да ли се слично може десити са НАТО? Вјероватно. Србија не смије заборавити: да су САД и НАТО, супротно међ. праву, дозволили националној мањини на КиМ-у да се прогласи државотворном: историјски непознато настајање двије самосталне државе једне нације? Србија мора да анализира однос према НАТО, Русији и проевропска орјентација Србије мора да се доведе у раван са са српским односом према КиМ-у. Србији је тешко да дефинише безбједносне изазове и пријетње у наредних 5, 10, 20 и више година. Модел истрајавања српске политике на активној неутралности је најприкладнији: политичко-војна неутралност Србије не значи пасивно стајање са стране; неутралност мора да буде средство јачања српске позиције у окружењу, не кварећи успостављене односе ОУН, ОСЦЕ, НАТО, ЕУ, Русија и др; немијешање у сукобе, неучествовање у спорним „мисијама“, учешће у мисијама ОУН; спријечавање пролиферације оружја за масовно уништење, организованог криминала и корупције, трговине људима, шверца наркотика; однос са НАТО–програм Партнерство за Мир; опремање и обучавање јединица цивилне заштите и војске за ванредне ситуације; истрајавање на неутралности, као предуслову дуготајна мира и стабилности Србије и Балкана; и друге активности.

Противљење НАТО-у је израз национализма, а не антиевропејства и антизападњаштва, бити против НАТО не значи сукоб са НАТО, већ само против пуноправна чланства (Ирска, Шведска, Финска, Аустрија, Швајцарска и др.). За успјешан развој Србије потребна је економска стабилност, а не војно сврставање. Модел политичко-војне и безбједносне неутралности Србије једини је могући и одрживи модел истинске безбједности. Питање чланства у НАТО мора да остане отворено, за исто је потребан национални консензус, тј. о чланству се може расправљати и послије интеграција у ЕУ.

Не постоје безбједносни, политички, економски и војни разлози који говоре да Србија треба да тражи пријем у НАТО, као дио својих приоритета, тј. политичко-безбједносно и војно окружење Србије налаже да не треба да буде интегрисана у НАТО?