Јанко Николић: Право, правда и Хаг

Twittern

балкански тамни вилајет

Легитимност Хашког трибунала и пресуда хрватским генералима

Београд, 20.04.2011

Пресуда којом је Хашки трибунал прошле недеље осудио хрватске генерале за заједнички злочиначки подухват не чини га ниста мање нелегитимним и непозваним да суди и пресуђује виновницима балканске крваве параде.  Ако једна политичка институција као што је Савјет безбједности има мандат да успоставља ад-хок трибунале, онда ће и „трибуналска правда” (као злосрећни коктел правне норме и политичког контекста који условљава међународно право) бити ништа мање политичка. И ниста мање лицемјерна. 

Суштински- далеко од  идеала правде, који је врло често само пуки идеал. Јер је и људска правда исувише људска, а идеал правде исувише често недостижан и апстрактан, од свих уплетених страна рутински вучен (како коме одговара) по каљузи дневне политике. Чини се да је фарисејско-душебрижни став у међународном праву постао опште мјесто, клише.  По паганском принципу - „добро је када ми њима спалимо село, лоше је када они то ураде нама”.

Одатле и емотивно негодовање из Хрватске на пресуде генералима,  уз повике да су они „само бранили своје“. Велики Марко Миљанов би, да је жив, одговио на ту поставку епско-лаконски: „Јунаштво је бранити себе од другога, а чојство бранити другога од себе.“ Да ли су Фрањо Туђман и извођач радова, генерал Анте Готовина, бранили пар стотина хиљада крајишких Срба од себе? Нека на то одговор да хрватска елита, са историјске и емотивне дистанце. Исти одговор нека дају и остале балканске елите, за оне тамне странице њихове скорије историје и за њихова лична и колективна непочинства.

Хаг је ту само карикатура правде и неког истинског, људског свођења рачуна између бивших сународника. Чињеница да су овај пут „они”, а не „ми” на другом крају хашке батине не даје много повода за ликовање. Такође, они који су са стране (изван балканске жабокречине)  имали велику улогу у распарчавању Југославије, имали су велику улогу и у подвлачењу црте кроз успостављање Трибунала – Франкенштајновог чудовишта.  И то тек онда када је било у интересу да се подвуче та црта. Политичка, а не правна црта.

А правда је врло често далеко од примјењеног права. Чак и онда када то право није „загађено“ политичким обзирима и селективним приступом међународне заједнице. Андрић је једном написао: „Рат, и најдужи, само протресе питања због којих се заратило, а њихово решење оставља временима која наступају после склапања мира.”

Аутор је асистент на Правном факултету Викторија Универзитета у Мелбурну