Расизам Чеде и расизам владе

Twittern

После толико аутошовинистичких идеја и изјава, Јовановићу се омакао и расизам који председница Скупштине није приметила све док јој на то нису указали афрички амбасадори.

Београд, 31.03.2011

„Реч канибализам ћу добро запамтити и мислим да ћу је након тога заборавити.” Тако је то када се конзумирају шкодљиве супстанце, лупетању никад краја. Још боље звучи објашњење да је његова изјава о афричким државама и народима погрешно протумачена и да му је жао уколико се због тога неко осетио повређеним.

Сад, џаба га комесар за људска права педераста, грађана и мањина брани тврдећи како је ЛДП бесмислено критиковати за расизам и да се изјава није односила на народе, када сам Јовановић у горе наведеном објашњењу каже да се изјава односила на афричке државе и народе. Наравно, у комесарском стилу, садруг Јовановића, ни не помишља на извињење неким тамо Африканцима. Овај борац за права неСрба пре годину дана је пробао да се прослави нападом сервиса европске Србије за анти-семитизам и то због изјаве представника београдске јеврејске општине Аврама Израела.

Аврам Израел је демантовао да је изрекао нешто против Јевреја или да се у емисији у којој је учествовао могло чути шта анти-семитско.⁽¹⁾  Али, одавно знамо како су комесари хиперосетљиви и да знају како непријатељ увек вреба па су можда и званични представници Јевреја против Јевреја, а Чеда када греши он то заправо не чини јер је тако нешто немогуће.

Весна Пешић је одлучила да поднесе оставку на своју функцију у странци јер је ипак приметила да је промптно неизвињавање велики пропуст. Ипак, одлучила је да задржи мандат у Скупштини што јој је битније и материјално уносније. Тако је, својевремено, била амбасадор у Мексику четири године. То је није омело да у јануару 2009. године изјави како Србији није потребна амбасада у Мексику. Наравно, док је она уживала амбасадорски комфор није помишљала да се тога одрекне као беспотребног траћења државних пара.⁽²⁾

Да се манемо пајаца. Ако Чеда јавно вређа Африканце, ова власт их је још раније увредила тражењем подршке за резолуцију (о КиМ) коју је сама после одбацила. Вређа ова власт и здрав разум и елементарно достојанство српског народа и свих других који обитавају у Србији.

Како другачије објаснити могућност да се у Србији открије споменик српском издајнику и лудаку Јовану Јаношу Дамјаничу чија је јавно изнета мисија била „Срби не треба да постоје и нећу се смирити док и последњи Србин на свету не буде мртав, а кад се то догоди, сам себе ћу убити”? Како тумачити да је први јавни бранитељ легитимитета Хашима Тачија председник Србије? Шта рећи за првог намештеника владе Србије под маском Деда Мраза, који својевремено образлаже приватизације стратешких јавних предузећа неспособношћу државе да њима управља?

Ако су неспособни да управљају јавним предузећима још су мање способни да воде државу, што су више пута и показали. Државно спонзорство парадирања поносних хомосексуалних промотера и човека оптуженог за педофилију с једне, и хапшење и вишемесечно робијање српске младежи без суђења с друге стране, шта је то ако не вређање народа?
Није ли иживљавање над сопственим народом сет пуштања усташа, муслимана и шиптара који су оптужени за убиства десетина наших сународника, мучења и друге злочине, а хапшење и премлаћивање оних који се усуде да протестују због безочног извештавања Б92?

Зар нису шамар и пљување у лице народу две судске пресуде, донесене у временски блиском року: 1) за тричавих 80-ак убистава и мучења још 153 других осуђени су Самет Хајдар, Селимон Садику и Агуш Мемеши на по 15 година робије, на по 10 година затвора Назиф Хасани, Ахмет Хасани, Фатон Хајдари и Бурим Фазлију, а осам претешких година добили су Ферат Хајдари и Камбер Сахити. 2) Истовремено су осуђени организатори убиства једног човека, али Француза (не улазим у то да ли је кривица доказана или не али шта је са правим организаторима?) на по 40 година робије. Према овом примеру кажњавања могла би се направити рачуница да један Француз вреди колико 213 Срба.
За крај, пример скоријег малтретирања дела народа који гледа јавни сервис европске Србије:


У суботу (26. март) на Сервису је емитован прилог о стресу на радном месту и начину решавања овог проблема. Прво је све лепо почело. Наводи се да је стрес на радном месту све чешћи у земљи Србији и да га узрокују продужено радно време, притисак шефова, неизвесност радног места, неповећање или смањење плате... Све тачно, већ сам се забринуо за Тијанића или барем за аутора емисије. Али, следи решеније! Група наших психијатара и психотерапеута завршила је курс у Ајови, САД (главна препорука за стручност у нас је постала диплома о завршеном курсу, само курсисти и курсаџије пролазе). Они кажу: Главни проблем је што људи раде стално нешто што не воле. Требало би да цео један дан недељно посвете себи и раде само оно што воле.

Осим тога, потребно је да једном седмично дођу на терапију код неког од курсиста и више их неће бринути притисак шефова, повећање цена а стагнација или пад плате, неће се обазирати на неизвесност радног места и продужено радно време, узто без адекватне новчане надокнаде. Терапија, лекић и опа Ђурђо! Наравно, оно о једном дану недељно се после рецимо 6 дана посла, затим сређивања куће или стана, одласка на рођендан који не можете заобићи или слично ваљда односи на осми или девети дан у недељи. Нејасно је и посвећивање само себи, шта је са породицом, ближњима који испуњавају нормалног човека?

Дакле, јесу Чеда прашак и екипа са њим и око њега скуп особа са суманутим идејама и изјавама. Наравно, после толико аутошовинистичких идеја и изјава Јовановићу се омакао и расизам, који председница Скупштине није приметила све док јој на то нису указали афрички амбасадори.

Само, много је опаснија власт која упорно гази свако достојанство и основно осећање слободе и правде нормалног човека у Србији и оних који би да нешто добро ураде за нас. Тако радећи, чини се да марионете на власти гаје расиситичку мржњу према Србији и Србима.

Аутор: Слободан Јанковић

1.  Интернет, http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/183378/Izrael-odbacio-optuzbe-Marka-Karadzica, 01. 04. 2010.
2. „Bivša ambasadorka Vesna Pešić: Bila sam četiri godine u Meksiku, nemamo sa njima nikakvu razmenu”, Borba 18.01.2009.