Енергетика: нада српске привреде!

Митар Шобот

У каквом је стању српска енергетика и шта Двери предлажу

Београд, 01.12.2011

Узимајући у обзир да у српском енергетском сектору у последњих неколико деценија није било капиталних инвестиција, да није било адекватног улагања и одржавања постојећих енергетских објеката може се констатовати да стање није задовољавајуће.

О последицама оваквог понашања говоре и подаци о енергетској ефикасности у нашој земљи. Ево неких показатеља:

Србија не троши пуно примарне енергије по глави становника, што је последица индустријске неразвијености Србије, али остаје проблем енергетске ефикасности која се мери специфичном потрошњом енергије по јединици новоостварене вредности.

У односу на најразвијеније земље Србија по наведеном основу заостаје и до пет пута.

Поређења ради: Немачка има индекс енергетске ефикасности 0.17, Чешка 0.3, Словенија 0.3, Румунија 0.4, БиХ 0.6 а Србија има 0.8 (0.6 у индустрији).

Да би привреда постала конкурентнија, стандард грађана бољи а животна околина чистија мора се смањити индикатор енергетског интезитета Србије.

У којој мери је то значајно постићи, показатељ је да би се применом мера енергетске ефикасности само у индустрији на утрошеној енергији могло уштедети неколико десетина милиона евра годишње.

Задатак државе је да постојеће енергетске ресурсе, као и енергенте које увози, рационално користи уз примену законодавног оквира који мора бити примерен нашем одрживом развоју.

Након реконструкције Владе Србије Министарство енергетике је смештено у два министарства.

И досадашњи рад природно обједињеног министарства може се у многим сегментима довести у питање са аспекта успешности и ефикасности.

Свакако ново решење неће допринети ефективнијем и ефикаснијем раду у деловима који су подељени, неће донети квалитетне промене и да не може бити речи о рационалном и ефикасном раду енергетике и рударстава у наредном периоду који је омеђен трајањем реконструисане Владе.

Разлози за ову тврдњу су бројни, навешћу само два:

Први, и даље ће овим министарством или министарствима управљати партијски кадрови који не морају бити стручни и

Други, преко овог министарства се добрим делом чува социјални мир у Србији.

Србија може и мора да умањи енергетску зависност.

Мора бити јасно да капитални инфраструктурни објекти у енергетици захтевају време за изградњу и увођење у погон, а у Србији у последњих четврт века није изграђен ниједан енергетски објекат од националног значаја.

Објекти који су у најави – хидроелектране, гасне електране ослоњене на „Јужни ток“ и неки пројекти ослоњени на обновљиве изворе енергије – с обзиром на тромост и бирократско понашање наше администрације, неће бити скоро реализовани и то су наше поразне чињенице.

Како помоћи српској енергетици

Нужно је приступити суштинским променама у сфери енергетике
-афирмисати високе стандарде струке,
-урадити децентрализацију ресурса, прихода, обавеза, одговорности о овлашћења,
-афирмисати енергетску ефикасност,
-повећати учешће енергије из обновљивих извора и
-створити повољан амбијент за инвестирање у нове енергетске објекте.

Морамо искрено рећи какво је стање данас у Јавним предузећима, а онда уз поштовање националног законодавног оквира приступити дерегулацији тржишта и реконструкцији јавних предузећа.

Тек после тога можемо ући о причу шта је за приватизацију, а шта не.

За пример можемо узети продају НИС-а, али не улазећи у анализу Споразума са Русијом.

Тај пример говори да се новим менаџерским приступом у вођењу компаније могу у релативно кратком року ствари поставити на право место.

НИС је данас компанија коју је ново руководство увело у клуб фирми које позитивно послују. То је пример једног решења.
Постоје и друга решења, али у сваком случају морамо користити досадашња искуства земаља које су прошле транзицију.

Одабрати за узор најбоља решења, али имплементацији решења приступити уважавајући наше особености.

У супротном имаћемо у теорији идеално решење, а у пракси „мртвог пацијента“.

И на крају, у једној реченици да изнесем свој став по питању приватизације јавних предузећа:
У стратешким предузећима држава мора остати већински власник и вршити контролу менаџмента, али уз обавезну деполитизацију менаџерских функција.

Митар Шобот,

Повереништво Покрета Двери за Нови Сад

За Двери пишу