Ружичасти економисти продају маглу

Аутор: Миодраг К. Скулић

Владајуће политичке странке у Србији нуде народу демократију и кажу „ево ти ништа и држи чврсто“.

Београд, 06.04.2011

Србија је доживела слом привреде, а власт је довела земљу на руб пропасти:

1. Увезено је робе од 2001. до закључно са 2010. годином
    100 милијарди евра, а извезено 45, па је направљен робни
    дефицит од 55 милијарди евра и неробни нула, те смо се
    по том основу задужили за 55 милијарди евра,

2. Остала без сопствених банака јер 22 иностране банке
    учествују у укупном капиталу 33 српске пословне банке са
    више од 82 одсто капитала,

3. Створила огромну рупу у републичком буџету који
    за 2011. годину износи 8,5 милијарди евра,

4. Уништила 67 пољоприврдних комбината и АИК-е,

5. 710 јавних предузећа претворено је у партијске атаре,

6. Државу презадужила јер данас дугује више од 24 милијарде
    евра, или око 34 милијарде долара, што је више него у време
    Милошевића и Броза за скоро пет пута,

7. Отпуштена је половина радника запослених у индустрији у
    односу на број запослених 1990. године,

8. Становништво се налази на рубу пропасти

Садашње стање у српској привреди

Привредна активност у 2009. години, за коју једино данас имамо последње статистичке податке, била је много нижа него што би се могло закључити на бази објављених података о степену умањења бруто друштвеног производа. Према званичним подацима пад друштвеног производа у 2009. години у односу на претходну годину је био 3,1 одсто, а само пад прерађивачке индустрије 15,3 одсто и тај пад у укупном БДП је учестовао са 2,1 одсто.

Међутим, укупни приходи свих привредних субјеката су у Србији 2009. године износили 66,6 милијарди евра, рачунато по просечном средњем курсу евра у тој години. То је било ниже за 19,2 одсто у односу на укупне приходе остварене претходне године. Тиме се добија реална слика о степену којим је погођена привреда Србије, о резултатима наше транзиције и наших привредних и опште друштвених реформи, а и светском економском кризом.

Приказани пад привредне динамике од 19,2 одсто одсликава аутентичне узроке пада живоптног стандарда и запослености. Да би се што пре изашло из кризе било је неоходно да се пође од реалних економских параметара. Замагљивањем стварног стања ублажава се оштрица деловања и одгађа предузимање потребних акција.

Пад реалних прихода привреде од 19,2 одсто је изазвао огромне последице у виду пада стандарда живљења и запослености. Отклањање консеквенци, једнаких последицама великог бродолома, захтевали су далеко сложеније операције од мера које је влада предузимала. Насупрот томе бивши потпредседник владе и министар економије у тренутку када се надвила највећа опасност над домаћом привредом, а тиме и над укупним становништвом, изјављује да ће нам светска криза донети добитак.

А добитка није било на видику. Ако се сумарно посматрају сви резултати пословања привреде у 2009. онда се долази до губитка од 802 милиона евра. У претходној 2008. години тај губитак је био четири пута мањи. Од 2000. године број запослених у привреди је смањен за 389 хиљада. То је знатно више од једне трећине. И поред ових застрашујућих катаклизмичких поремећаја у привреди наше вође су нас тешиле да смо ми најмање погођени кризом у региону.

Сопствени капитал наше привреда

Укупан капитал наше привреде на крају те 2009. године износио је 42 милијарде евра, док су укупна стална средства (земљиште, непокретности и опрема) по неописаној књиговодственој вредности износила 56,5 милијарди евра. Привреда је покривала сталну имовину са око 74 одсто сопственог капитала. Тај недостатак од 14,5 милијарди евра покриван је из дугорочних кредита од 17,4 милијарде евра, па је за обртне сврхе преостало само 2,9 милијарди дугорочних средстава, што са 25,6 милијарди евра краткорочних обавеза (кредити банака, добављачи, запослени, порези и обавезе по јавним дажбинама) износе 28,5 милијарди евра. Са таквом структуром капитала привреда је препуштена на милост и немилост банака и великих мегамаркета.

Банке не помажу нашу привреду, већ јој одмажу

За банке Хрвати кажу: оне привреди и грађанима дају кишобран кад је сунце, а узимају кад је киша. После уништења четири водеће банке у Србији, које су за већину датих кредита привреди имале хипотеку, скинута је бреша са привредних субјеката, који су одмах затим у бесцење продати на тендерима и аукцијама, чак три шећеране за по три евра, а жељезара Смедерево за 22,5 милиона долара…

Да су те банке остале оне би лечиле привредне субјекте, или продавале њихову имовину, ако нема лека за тај тржишни производ. Овако су уместо њих увеле 21 банаку са иностраним капиталом, које данас држе више од 82 одсто укупног капитала свих наших 33 пословне банака. Ту су пет грчких и пет аустријских, по две италијанске, француске, словеначке, и по једна белгијска, немачка, мађарска, америчка и руска.

Ових десет држава није случајно дошло на српско банкарско тржиште, оне су ту дошле да крче путеве и да аранжирају откуп оних српских привредних и јавних субјеката, који су интересанти њиховим домицилним клијентима, или да крче тржиште њиховим мултжинационалним корпорацијама. Али о банкама неком другом приликом.

Шта смо за ових десет година урадили у области спољне трговине?

Млади кадрови, чије је прво радно место било влада или Народна банка Србије, након уништења четири водеће банке, успели су у неолибералном моделу монетарне политике, вођења привреде и посебно пољопривреде, да реализују у ових десет година од 2001 закључно са 2010. годином робни увоз од 99 милијарди евра, уз извоз од само 45 милијарди евра.

Тај девизни робни дефицит од 54 милијарде евра, у недостатку никаквог остатка из биланса извоза/увоза услуга, покривено је са око 2,5 до 3 милијарде евра дознака и прилива родбини од наших исељеника и радника на дугогодишњем раду у иностранству, док је скоро 20 милијарди ново задужење државе Србије, која данас, не рачунајући камате, дугује више од 24 милијарде евра.

Да ли је део кривице и на огромном републичком, покрајинским, градским и малим општинским буџетима?

Код нас окрузи, па ни будући региони немају никакав буџет. Уместо да регион финансира домове здравља, средње и више школе, па и факултете, а бројна клијентела да плаћа судове, изузев неколико кривичних дела, и то по цени часа и минута трајања судске расправе, држава расипа паре. Само републички буџет за 2011. годину износи 8,5 милијарди евра и недостаје му 1,5 до 2 милијарде, па се држава задужује у иностранству и код домаћих банака, те умањује њихов кредитни потенцијал који би требало да користи привреда.

Само прошле године привреда је вратили 688 милиона евра кредита, више него што је у тој години добила нових кредита. Прво је Република пре две године емитовала благајничке записе на шест месеци и годину дана, па кад су брзо стизале обавезе враћања, почела да издаје благајничке записе на две године, а сада је почела нови циклус на 15 година, са исказом примљених динара у евре и плаћањем годишње камате обрачунате по вредности евра, на дан исплате те камате.

И јавна предузећа су проблем за себе

Од 710 регистрованих јавних предузећа, анализирао сам пословање и рад 23 републичка јавна предузећа. И о њима имам посебан елаборат, па можемо другом приликом.

Сада могу да кажем да после реконструкције владе, њена прва одлука треба да буде распуштају се сви управни одбори републичких јавних предузећа, расписује конкурс за нове чланове, са стручним квалитетима из те области, економије и права, уз наставак рада постојећих управних одбора док се нови не изабере у влади Србије, а одмах по избору јавним конкурсом бира се менаџер – директор тог јавног предузећа.

Тиме престаје партијска елита да управља народном имовином. Тај поступак треба да наставе покрајински, градски и општински органи. Тако ће убрзо бити реформисано 710 управних одбора у јавним предузећима Србије.

Уништење ПИК, ПК и АИК-а

Од 67 пољопривредно и агро-индустријских комбината које је Србија имала сви су уништени, иако су имали пољ1опривредно земљиште, винограде, воћњаке, фарме, фабрике сточне хране, млекаре, уљаре, шећеране, пиваре, прераду меса и месних производа, кондиторе, хладњаче, па, чак, и своју градску малопродају, све је то растурено.

На том гробљу тајкуни и несавесни појединци желе да створе градско грађевинско земљиште, једино Ђилас, као градоначалник Београда, спашава ПКБ, ПИК Земун, обреновачког Бору Марковића и ПКБ Плантаже Болеч, јер види да су пре њега такозвани реформатори Динкић и друштво, у приватизацији и министри пољопривреде арчили државну и народну земљу и оборили учешће пољопривреде у бруто друштвеном производу од 22 на 12 одсто.

То је криминал, то су државни непријатељи, јер шта вреди да се јавном тужиоцу поднесе уређена криривична пријава, кад он нема обавезу да је одбаци, или процесуира, већ је постао веран чувар архиве поднетих пријава.

У чему се састоји проблем?

То се најбоље може видети данас на цени јестивог уља у Немачкој од 0,7 еура, а код нас у Србији 1,1 евр. Дакле и један и други износ исказани су еврима, али код нас је шећер скупље више од 60 одсто. Е није, тако, јер ја не верујем да наши произвођачи шећерне репе скупље произве репу, нити да наше шећеране у којима су западне технологије, изузетно скупо производе. Истина је да је код нас евро потцењен, односно динар прецењен. Када би паритет био 150 динара за евро тада би и код нас цена шећера била око 0,7 евра. А зашто је то тако? Цене код нас су за ових десет година расле по по знатно већем индексу у односу на пад динара у односу на евро.

Ево те монетарне политике бившег гувернера Јелашића, од 2005 до 2008. динар је остао скоро на истој вредности (78,88 динар 31. децембра 2004. а на крају 2008. године 79,24 динара за евро), иако је збирна стопа инфлације у том периоду била 40,2 одсто. Ето узрока зашто је код нас килограм јестивог уља скупљи више од 60 одсто, јер у сетву, семе, бербу и производњу сунцокрета и јестивог уља не улажу се еври, већ ти динари, који имају своју цену, у коју је укључена висока стопа инфлације.

Има ли решења?

Решења има, али наши ружичасти економисти, прислоњени или уграђени у саме владајуће странке, продају маглу, праве саветовања и копаонички Давос, свак износи своје гледиште, ради промоције свог имиџа, али нико никако ни на једном том саветовању, није дао уводни реферат шта је на претходном саветовању истакнуто, ко је шта заступао, и шта се у ствари догодило. Ово би било нужно да се магла не продаје за генијалне идеје и једина мериторна мишљења људи који никад нису водили ни малу привреду.

За решења на којима сам годинама радио, а често и објављивао, треба прво да неко прихвати да је дијагноза, односно сагледавање до сада затеченог стања, посебно у Народној банци, Привредној комори и економском савету Републике, који не постоји, исправно, да се лекови који се предлажу, мерљиви, а очекивани резултати поуздани. Али за то нема воље у владајућим структурама, а стручњака има, али они су иза паравана.

Нема лаких решења. Народ изузетно тешко живи, на граници је људске достојне издрживости. Зато народ моли ове посланике последњи пут, владајућих и опозиционих партија, да се обуздају и да схвате тешко садашње економско стање и ако ишта могу да схвате нека их ових шест економских дијагноза увери да је наша држава на ивици амбиса.

Хвала им, од свих нас ако то прихвате, јер ми резервне отаџбине немамо. Демократија није само гласачко право, нити право странака да у постизборном поступку праве коалиције са оним који су бираче на изборима обмањивали (обећање од 1000 евра сваком пунолетном грађанину, повећање пензија …). Демократија није “ево ти ништа и држи чврсто”.

Захваљујем се Дверима на организацији овог саветовања, очекујем да се после овог макро сагледавања, на наредном саветовању, одмах после оног о пољопривреди данас, организује саветовање о стању у појединим делатностима реалне привреде, укључиво и предузетнике, а одмах потом да једно саветовање буде посвећено предлогу конкретних решења, иза којих ће стајати Српске двери, као озбиљан и новонаступајући субјект.

(Излагање Миодрага Скулића на Округлом столу о економији у организацији Двери - Покрета за живот Србије)

За Двери пишу