Срби су колективно умртвљен народ

Припремајући округли сто: „Савремена породица у Србији – значај породице у обнови друштва“, разговарали смо са једним од учесника, др Влајком Пановићем.

Београд, 27.04.2011

Какво је тренутно стање наше нације на психолошком плану и који су то кораци које треба предузети да би се стање поправило, питали смо др Влајка Пановића, који на трибинама и медијским наступима већ деценијама јавно износи запажања изна ове теме.

Каква је ваша процена тренутног психолошког стања нације?

Прво, што се тиче народа у Србији, не само српског, сви се налазимо у стању збуњености, стању нереаговања, што просто није добро са аспекта менталног здравља. Постоје у теорији стреса три нивоа реаговања, или три стадијума одговора човека на стресогену ситуацију. Једна је ангажовање енергије да се човек бори - борба, друго је бекство и треће је у ствари кад човек потроши ресурсе за адаптацију, онда настаје умртвљење. Чини ми се да се у овом тренутку сви ми налазимо у стању умртвљености, дакле нереаговања. Томе су допринеле све ове брзе и велике промене, али и неизвесност и пропадање које још увек траје.

Знате, кад човек има дефинисаног „непријатеља“ онда се он лако, или лакше, организује. Једно од правила црне пропаганде гласи: „Потребно је давати контрадикторне информације“. И онда човек нема репер, нема непријатеља, не види ни излаз. Умртвљен запада у стање аномије. Не реагује јер невиди пут, односно излаз. Ја не бих да звучим пророчки, али чини ми се да је јако важно да се структурира некаква извесност. С обзиром да се повећава број људи који су депресивни, а то је оно што забрињава, говори нам да су истрошени ресурси за адаптацију и да човек тоне. То не би требало да се догоди и све здраве снаге у друштву треба да се покрену у том правцу, дакле у правцу опоравка. Оно што је евидентно, ми још увек не видимо крај пропадању, не нуди се никаква извесност. Још увек нас „даве“ и разним уценама продужавају ту агонију.

Какво је место и улога породице у друштву?

Породица је, нажалост, поприлично угрожена. Угрожена је и структурално и функционално. Има много разлога структуралне угрожености, јер незрелији људи улазе у брак и самим тим брже излазе из њега. Значи, званичне статистике говоре да је сваки трећи, четврти брак угрожен, да се распада. С друге стране, све је мање деце и све је мање тих заједничких фактора који стабилизују и који везују брачне партнере. Оно што је данас евидентно јесте неспремност на толеранцију, на трпљење, губи се стрпљење, сви некуд журе и нико никог неће да трпи јер живот у заједници подразумева компромис и дељење разумевања оног другог. Потребно је да у браку човек препозна себе у оном другом и да оног другог препозна у себи и да тако сједињени формирају заједницу.

Међутим, цивилизација форсира индивидуалност, појединца. У склопу тога ривализирање је постало основ односа у браку, те оно гура појединца у однос без заједнице, без дељења, без стрпљења. Тако савремена породица не личи довољно на заједницу, а она је једино лековита кад је целовита, кад је функционална. Данашњу породицу можемо слободно да опишемо као скуп појединаца који се срећу у неком простору, везују их неки заједнички фактори те, нажалост, ти појединци не функионишу као целина већ као појединци.

Много је људи који су данас усамљени унутар брака па и унутар породице. Некако, свако живи у неком свом свету, скоро да у свакој соби имате и компјутер и телевизор, имате неки свој прозор у свет, магичну кутију која вам окупира време. То је, с једне стране, структурална угроженост породице, где у просеку људи живе у малим становима и немају могућност да се прошире. То су неки фактори који су, кроз сексуалне слободе, условили демократизацију односа који су, нажалост, изродили однос непоштовања.

Човек је слободан да бира, али истовремено и да помаже оном другом. Као што је Марко Миљанов говорио да је чојство заштитити другог од себе. У овом тренутку, мало је оних кохезионих фактора пре свега у нама самима, па онда и спремност да поделимо то са другима.

Са друге стране, имамо функционалну угроженост породице форсирањем индивидуализма и ривализирања. Дакле, ми морамо вратити достојанство улогама унутар породице: да мајка буде заиста мајка, да не буде оптерећена па да мора да игра и улогу оца, као и то да отац има онај ауторитет који му припада. Када данас говоримо о ауторитету, многи нажалост имају страх пред њим. Психолошки гледано, ауторитет је потребан да би дете расло у амбијенту у коме се постављају границе. Ауторитет није нешто што гуши слободу, креативност, ни развој појединца. Напротив, он му даје границу и оријентацију. Здрав породични ауторитет је оно за шта се треба залагати.

Ја сам одрастао у таквој једној породици у брдима изнад Дрине у којој се тачно знало ујутру после устајања одлазак на извор, па се деди пољуби рука, а онда се одлази пред икону, помоли се Богу па доручак. Иако то може да звучи ко зна како, као да су то прошла времена, у ствари, то је један ритуал у коме се препознају ауторитети и улоге. Мислим да данас породици недостаје та оријентација коју дају родитељски ауторитети тј. и један и други.

Много је самохраних мајки, много је мајки које су принуђене да играју улогу оца, а на другој страни имамо одсутног оца који физички није присутан и не игра улогу која му следује.

Функционално, породица трпи неорганизованост у времену, те тако треба помоћи породици у том правцу, да организује своје време јер времена немамо превише и нико нема права да га „убија“. Често ће се данас чути, а и анализирајући омладински вокабулар, да они говоре о „убијању“ времена, кулирању, блејању, оговарању... И сви ти синоними, како год звучали, у ствари говоре о духовној празнини и недовољно доброј организованости менталног, духовног и физичког аспекта. То гура децу у провалију а породицу у нефункционалност. Јако је важно да помогнемо деци у овом времену да прихвате улоге и обавезе јер то њима даје сигурност, самопоуздање и могућност да се сутра суоче са изазовима, са искушењима дана и времена. Јако је битно да родитељи схвате да је крајња улога и циљ родитељства да оспособимо своју децу да живе без нас, прихватајући одређени систем вредности који је доказано функционалан.

То се остварује најчешће кроз системе вредности који су доминантни, ако им помогнемо да не прихватају олако неке лажне системе вредности који им се нуде на сваком кораку. Ако је Орвел предвиђао у својим футуристичким визијама да ће се човечанство у будућности контролисати путем бола, ипак је погрешио за 360 степени јер се савремено човечанство контролише путем илузије континуираног задовољства. Човеку, а посебно деци се намеће систем живота без рада у коме је све лагано, све је задовољство тј, лажни живот.

Када се они касније нађу у реалном животу, у искушењима, гурнути су у оно духовно стање „бедака“, како то они називају, тј. нису спремни да се ухвате у коштац са временом, са изазовима, са искушењима. Када се говори о функционалној неорганизованости породице, морамо навести факторе који додатно ометају а то су телевизор, компјутери, неорганизовано провођење времена испред медија, пливање у мору беспотребних информација. Овде морам напоменути једну молитву Светог Саве која говори колико је он у њој био визонар онога што је доживео и онога што ће доћи. У њој је завапио: „Господе научи срце моје да не лудује за шареним обманама људи и ствари.“ И када то транспонујемо у време у коме ми живимо онда видимо да и савремена човек плива у обманама. Ми живимо у илузији богатства и благостања.

Највећи део кућа у граду има и вишак гардеробе и вишак ствари, вишак пластике, вишак играчака, вишак спортске опреме, књига, а да не говоримо о милионима информација које човек прими дневно и са којима не зна шта ће. Та неорганизованост у простору и у времену је нешто на чему треба радити у будућности. Треба помоћи породици да се организује, да врати достојанство тог заједничког живота. Само тако ћемо помоћи деци да се у овој великој помами свега и свачега определе за оно што ће њима омогућити да развију своје потенцијале и да се науче одговорном понашању. Само тако ће моћи да развију вештине и потенцијале, да живе од свога рада, да развију солидарност са немоћнима и са другима, али и да уживају у том раду јер Бог је створио човека на радост а не на патњу.

Кад све то погледамо, можемо видети да је и структурално и функционално породица претрпела највеће промене, а самим тим и највеће губитке. Кад све то пренесемо на план друштва, видимо да нам је и заједница таква. Јер, породица је одувек била носилац или ћелија друштва, из ње су се регрутовали будући министри и председници али и војници као и радници, ратари. Дакле, породица је та коју треба прво лечити.

Закључили смо да је породица претрпела промене. Које су то вредности које она мора да задржи да би остала породица и које без обзира на промене у друштву мора да очува?

- Ја сам већ спомињао да је неопходно да се врати достојанство заједничке трпезе, здравог породичног ауторитета, организованост у времену и простору кроз прихватање одређених улога. Да не важи девиза „кад сам се ја мучио не морају и моја деца“ или „пусти их нека још мало спавају“. Деца су, нажалост, гурнута у један неприродан начин живота у коме је нарушен основни ритам који је неопходан за здраво функционисање, то јест ритам дана и ноћи јер су деца гурнута у ноћ па тако и у искушења и изазове.

Сутрадан не могу да прате изазове ни искушења дана и тренутка у коме се налазе, као што не могу ни да на прави начин играју улоге које им следују, дакле улогу детета, улогу ђака као и будућих државника. Нажалост, сведоци смо да тзв. посленици културе форсирају живот и догађаје ноћу (Ноћ музеја, музике, књиге...).

Врло је битно да се помогне деци да се организују у времену и простору, да се определе за проверене системе вредности. Јако је важно да се кроз културу форсира лепота, лепота говора, израза, облачења, односа, лепота у души кроз традиционалне системе вредности који су проверени вековима уназад. Ја нисам против прихватања новог, али сам против некритичких прихватања и неселективности у томе. Заправо, суштина развоја цивилизације јесте да на коренима традиционално постојећих вредности који су проверени и утемељени, уграђујемо нове системе који се нуде кроз развој технике, науке, технологије.

Међутим, ми живимо у времену када информатичка револуција и развој технолошких достигнућа прети да пороби људску душу. И заиста, човек је све више и више зависан од све већег броја фактора уместо да буде слободан. Треба се, дакле, окренути лепом, складном, организованом. Још је Достојевски говорио о томе када је говорио да нас само лепота може спасти.

Дакле, деца треба да створе критичку осетљивост за препознавање зла, пре свега кроз филозофију ружнога. Ми, нажалост, имамо филозофски правац који говори о естетици ружнога, декомпозицију која се форсира разбијањем свега постојећег. Али зашто би се разбијало нешто што је вековима постојало и давало резултате, чврстину, квалитет који је проверен. Деци треба помоћи да не живе у свету ружног. Ви данас имате играчке које не одражавају природно стање ствари и имате играчке које збуњују децу.

Трансформерси су нешто што детету не даје могућност да стабилизује перцепт, што је основ за сазнање. Када оно усваја перцептивни систем, неки облик или значење, неопходно је да се оно дуже време понавља са истим обликом и истим значењем. Тако га оно усваја као предмет искуства. Медијском манипулацијом добијамо нестабилне системе који буквално не остављају траг у детету ни могућност да усвоје тај перцепт, немамо стабилан објекат као, рецимо, код трансформерса где ликови и наказе пролазе димензије времена и простора, дакле, мењају облик, одлазе у будућност, враћају се у прошлост.

Све то на неки начин ствара један схизофрени поглед који деци онемогућује да стабилизују перцепт, а самим тим и да усвоје значење. Уместо да развију свест и радост сазнавања, они усвајају некритички све то што може једног дана, када се нађу на раскршћу животном, да постане доминантан облик понашања. Стога не треба да чуди све већа и већа агресивност коју наша деца изражавају а коју су научили од цивилизације која им се нуди.

Разговарао Саша Илијић