Статистика, црногорска дика

Twittern

попис 2011.

Званична статистика и историја статистичке категорије "Црногорац"

Београд, 09.04.2011

Српски идентитет народа и државе Црне Горе кроз историју је неспоран. Неколико векова Црна Гора је била српски пијемонт, што посебно не треба доказивати. Присаједињење Црне Горе Србији и Краљевини СХС 1918, династички сукоб Карађорђевића и Петровића, као политичку последицу имао је појаву сепаратизма у Црној Гори код присталица династије Петровића, али српски идентитет ни за њих није био споран.

Прва идеја креирања „црногорског“ народа јавља се уочи Другог светског рата у манифесту КПЈ о националном питању, где се даје право црногорском народу на самоопредељење, те ослобађање од наводних великосрпских буржоаских стега. Први декларисани Црногорци били су црногорске усташе Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија, који су имали занемарив број присталица. Доласком комуниста на власт у послератној Југославији, почело је планирано и систематско растакање српског националног бића. Резултати агресивне политике расрбљавања легитимизовани су помоћу пописне статистике. Људи су милом или силом, са или без њиховог знања, пописивани као Црногорци, па је на првом послератном попису 1948, на територији Црне Горе било је свега 1,78% декларисаних Срба, углавном људи настањених у Црној Гори, а рођених ван ње, и становника Боке Которске и Паштровића који су се први пут нашли у саставу Црне Горе. Термин Црногорци је неспорно до тог времена постојао, али као регионална, а не етничка категорија, па су могућности за манипулације биле велике.

У каснијим пописима број Срба у Црној Гори је варирао у зависности од политичких околности у којима се попис спроводио. На предходном попису, обављеном 2003, Срби чине 32%, а Црногорци 43% становништва. У овом попису кроз статистику се уводи и „црногорски језик“ којим је по резултатима пописа говорило нешто мање од 22% становништва, док је српски као матерњи навело преко 63% становника Црне Горе. Занимљива је чињеница да готово 60% декларисаних Црногораца навело српски као матерњи, док значајни проценат декларисаних Бошњака (26%) и већина декларисаних муслимана (преко55%) наводе тзв. црногорски као матерњи. У последњем међупописном периоду, антисрпска хистерија црногорских властодржаца постаје још гора. Црногорска власт кроз систем образовања удара на српски језик, фалсификује историју, врши притиске на Српску православну цркву, отворено подржавајући расколнике из тзв. ЦПЦ. Непосредно пред попис почињу притисци на Србе, одузимањем држављанства просрпским опозиционим политичарима, апсолутном контролом процеса пописа од стране безбедносних служби, агресивном медијском кампањом, покушаји да се на етничко опредељење утиче коруптивним методама „куповине“ осиромашених од стране те исте власти грађана слојева становништва.

---

---

Колики су бес и хистерија владајуће дукљанско-мафијашке клике по овом питању сведочи и бизарна вест да су ухапшене студенткиње које су писале графите „Отаџбина је ово Србина“, и „Није ово Монтенегро, већ највеће српско легло“, чиме су наводно нарушиле јавни морал те повредиле туђа национална осећања. Све и да један једини Србин живи у Црној Гори, она је отаџбина Србина, а негирање Црне Горе се неретко среће и у графитима „Ово је Санџак“, графитима албанских националиста, али овај је посебно засметао црногорским србофобима. Позиве на линч Срба и увредљиве пароле против свега што је српско, поред графита на зидовима отворено јавно говоре и поједини црногорски властодржци попут Ранка Кривокапића.

Актуелни попис је истовремено шанса за утемељење вештачког и агресивно наметнутог црногорског идентитета, са фалсификованом историјом, лажном црквом, и на хрватски начин украденим језиком, али и шанса за опстанак и консолидацију српског националног бића у Црној Гори, те отварање српског питања у Црној Гори.