Вацлав Хавел: Дисидент истока, слуга запада

проф. др Рајко Долечек, Острава

Права природа једног „дисидента“ показала се у односу према Србима – Хавел је био класичан глобалиста.

Београд, 02.01.2012

У недељу 18.децембра 2011. је у својој 75.години умро бивши председник Чешке, а пре тога и Чехословачке републике, Вáцлав Хавел. Као најпознатији дисидент, уз масовну подршку стотина хиљада грађана, је после „сомотске револуције“ у новембру 1989. године изабран за председника Чехословачке.

Одмах после његове смрти је медије поплавила бујица похвала, права апотеóза, уз величање његових заслуга за „ослобођење земље од јарма комунизма, како је земљу вратио у демократију, у крило Запада и прославио њено име по свету не само политички, већ и уметнички, како је примљен уз десетине стојећих аплауза у представничком дому САД… итд.

Хавел је био друштвен, лако је стицао нове пријатеље, не увек подједнаке вредности. Много је пушио (до успешне операције рака на плућима деведесетих година), доста је пио, нарочито пре. Волео је жене. Чак су га сравњивали у нечем са првим председником Чехословачке, незаборавним Масариком, који је био велики пријатељ Југославије и за разлику од Хавела и Срба, шта је у чешким медијима сада сасвим прећутано.

Хавел се родио у једној од најбогатијих породица Прага. Био је активан дисидент, драмски писац, радник у пивари, кулисар и драматург у једном позоришту, боем. Није му било омогућено високошколско образовање, али његовом брату Ивану јесте. Провео је са прекидима око пет година у затвору уз велико интересовање и бригу западних државника и медија за његову судбину. Хавелова смрт и догађаји после ње, његова спектакуларна сахрана, очарани медији, су недвосмислено показали, да је код немалог дела Чеха стално веома популаран.

Али ипак, после његове смрти, је било и критичких (чак и врло оштрих) осврта, највише на интернету, на разним сајтовима, у неким новинским чланцима, упркос релативно „глајхшалтованим“ чешким медијима – скоро сва чешка штампа је у немачким рукама. Било је то ради Хавелове свесрдне подршке „хуманитарног бомбардовања“ од 78 дана НАТО агресором Савезне републике Југославије (СРЈ), специјално Србије, у 1999 години, уз огромна разарања, убијање и сакаћење хиљада цивила, укључујући децу. Еколошке и економске последице су биле недозиране.

Био је критикован и ради његове потпоре за агресију Запада против Ирака, за његово одобравање напада на Либију. Хавел је одговоран за велико погоршање традиционалних, братских веза Чеха и Срба, био је апсолутно про немачки и про амерички. Али је 12.јануара 1997. изјавио, да је захвалан за помоћ Србима, као дисиденту, пошто је у априлу 1966. београдски Атеље 212, као једно од првих позоришта у свету, спремило Хавелово „Другарско вече“ и уредно му слало хонораре. Чак је примио и Весну Пешић, као дисидента против Милошевића, која онда у ствари није представљала тако рећи никога.

Иако су признавали Хавелову улогу за повратак демократије у Чехословачку, његови критичари су јасно говорили, да је тај повратак био могућ само ради тога, што је у то време био у СССР на власти Горбачов, који је са председником Реганом договарао крај хладног рата – али и као последицу тога распад СССР – као и стварност, да су после „сомотске револуције“ и на највишим државним местима били још неко време и понеки водећи чланови комунистичке партије Чехословачке. Само они „најозлоглашенији“ су морали одмах да оду.

Неки су критиковали Хавела, што није спречио, као председник републике, страховиту пљачку државне имовине, наводно од скоро хиљаде милијарди, тј. билиона, чешких круна (1 еуро=25 круна), током приватизације у деведесетим годинама, када су се као последица пљачке државне имовине родили чешки мултимилионери, па чак и милијардери, после тако зване сомотске револуције у новембру 1989, која га је довела на власт. Неки су му оштро замерали, што је као наводни човек-миротворац лакомислено ликвидирао експортно успешну Чехословачку индустрију наоружања, која се највећим делом налазила у Словачкој, што су радо примили њени конкуренти из Британије, Француске, Немачке, САД, а шта је ради губитка запослења хиљада радника наљутило становнике Словачке.

Хавел је после доласка на власт наредио амнестију, у којој је ослобођено око 20 000 (!) затвореника, без довољног избора, који су се неочекивано нашли на улици без одговарајућих средстава усред јануарске зиме, као „чопор гладних вукова“, како је то онда било коментарисано.
Хавел је врло оштро иступао током конфликта у Југославији против Срба, називајући Војску Републике Српске бандом кољача, убица, употребљавајући најгоре изразе за председника Караџића и генерала Млáдића, док су за њега, очевидно, Фрањо Туђман, Алија Изетбеговић и Милан Кучан и њихови сарадници били „добри момци“. О злочинима против Срба није говорио. Крајем априла 1993, приликом отварања Музеја (споменика) холокауста у Вашингтону, он је рекао, да треба бомбардовати српске положаје у БиХ. Ондашњи председник чешке владе (а садашњи председник републике) Вáцлав Клаус је одмах изјавио: – То је превише поједностављена процена догађаја у Југославији, пошто је тамошња ситуација много сложенија и није тако лако одредити кривца…“

Хавел је Србе највише увредио током против српског спектакла „Месец Босне и Херцеговине“ почетком јесени 1995 у Прагу. Србе из Републике Српске нису позвали а оних неколико Срба, који су учествовали, нису представљали баш никога. Говор окорелог непријатеља Срба Отто вон Хабсбурга том приликом је био пун дрских примедби на рачун Срба. Председник БиХ Алија Изетбеговић је био примљен са великим почастима.

Председник чешке владе В. Клаус је одбио да се са њиме састане. Ради тога је отпутовао ван Прага, уз изјаву: –„Мој став је став аналитичара, који воли да чује све чињенице, укључујући и оне, које нису намерно изабиране током једностраног просуђивања…Чини ми се страшно поједностављено, кад се изјављује, да су Срби пост-комунисти, док су остали демократи…“

Током операција „Бљесак“ у мају, и „Олуја“ у августу 1995, када је хрватска војска уз помоћ војске босанских Муслимана (и стратешко планирање пензионисаних америчких генерала-плаћеника и извиђања НАТО авиона) напала Републику Српска Крајина, опљачкала и истерала око 250 000 Срба из њихове вековне постојбине, уз масовна разарања српских насеља и покољ стотина, који нису избегли, Хавел није имао за њих речи саучешћа. Изјавио је: „Нисам баш срећан ради тих догађаја… Хрватска је реинтегрисала своје изгубљене територије. Није то била она дивља Караџићева војска“. Званична ОУН је ћутала.

Хавел, као наводно хуман човек и државник, који се бори против неправди, који је позвао уз кинеске протесте у Чешку Далај-Ламу, који се толико бринуо за дисиденте у Кини и Бурми, који је толико говорио о етици и о страдањима недужних, чија је лозинка некада била, за време „сомотске револуције“ у 1989 „истином и љубављу против лажи и мржње“, тај човек је требао да тражи истину медју против српским лажима, да барем нешта каже о колективној неправди и колективном кажњавању српског народа, на пример о објави санкција ОУН 30.маја 1992, после муслиманске провокације у Сарајеву 27.маја 1992, (експлозија у улици Васе Мискина) или кад су СРЈ и Република Српска биле суспендоване из Светске здравствене организације (СЗО) у мају 1993, уз недогледне последице (повећани морталитет) за цео народ, особито за одојчад, децу, дијабетичаре, хронички болесне, старе људе, људе са малигним оболењима…Ту се Хавел, који је врло често уз свој потпис цртао и мало црвено срце, показао као лицемер.

У то време не баш мала чешка хуманитарна помоћ за Босну и Херцеговину је скоро сасвим заобилазила Републику Српску, што су аутору са чуђењем рекли људи из њене владе. У то време је био одговоран за разну хуманитарну помоћ (СОС дете, СОС Сарајево, Човек у тескоби, итд.) „Хавелов човек“ Шимон Пáнек. Медији нису јављали, да је доста хуманитáрне помоћи за БиХ нестајало у џеповима без дна људи као на пример Мушан Топаловић-Цацо, командант 10.муслиманске брдске бригáде, један од организатора стратишта Срба „Казани“ на Требевићу.

А у сенци свега тога је стајала и Хавелова пријатељица, доцнија америчка министарка иностраних послова Мадлен Олбрајт (пореклом из Чешке, која релативно добро говори чешки), непријатељ Срба без скрупула, коју је чак Хавел предлагао, да буде председником Чешке републике.

Када је питање односа Хавела са Србима аутор поменуо у једном од својих разговора са генералом Младићем, генерал је подужу дискусију закључио приближно овако: –„Нажалост, председник Хавел није никако Србима помогао. Пропустио је своју велику прилику да покаже, да је стварно велики државник и хуманиста за све оне, који су у невољи а не само за неке, који су били изабрани од његових идеолошких газди. Он никада није те своје „велике газде“ критиковао…“
Људи, које је председник Хавел са собом довео, су исто тако иступали против српски. Најважније место међу њима данас заузима Карел (Карло) Шварценберг, садашњи министар иностраних послова Чешке. Он је из старе, богате, католичке аристократске породице, са идеологијом бивше Аустро-Угарске, увек против српске. Његова породица је током „тридесетогодишњег рата“ (1618–1648), заједно са католичким племством, помогла династији Хабсбурга да дефинитивно дограби власт у Чешкој и да погуби, протера и опљачка некатоличко чешко племство.

То је био баш Карло Шварценберг, који је у ствари преваром 21.маја 2008 издејствовао да Чешка призна тобожњу државу Косово. Бивши чешки дипломата Мирослав Полреицх у својој књизи („Скривена активност иза кулиса, Праг, 2009) показује, како су два Хавелова човека (Шварценнберг и Саша Вондра, садашњи министар народне одбране) одбили, после консултације са Немачком, посредовање договора међу Србима и релативно умереним представником косовских Албанаца Др. Ибрахимом Руговом. Била је то његова (Руговина) хитна молба, да се предупреди конфликт. А то званична Немачка, као непријатељ Срба, а пријатељ и заштитник против српских косовских Албанаца и њихових терориста, није имала у плану. Она је желела да што више оштети Србију.

Ко прочита све ово мораће да се барем делимично сагласи са тиме, да догађаји и личности из историје, укључујући Хавела, нису црно-бели, и да стара латинска узречица, да о мртвима треба говорити само добро (De mortius nil nisi bene) није увек исправна, да је вероватно боље рећи о мртвима треба говорити само истину (De mortius nil nisi verе). Лепо је то рекао и француски филозоф Ренé Декарт, говорећи о филозофији, о тражењу истинě, да О свему треба сумњати – De pmnibus dubitandum est.

Влáда председника Вáцлава Хавела и његових блиских сарадника је веома оштетила традиционáлно братске односе међу српским и чешким народом и постала послушан слуга против интереса српског народа, упркос настојања председника Клауса. Садашња влáда Републике Србије својом превише сервилном и неуспешном делатношћу у односу са Западом, Европском унијом и САД, исто тако веома штети интересима свога народа.

Текст, под називом: „О мртвима само треба говорити само истину“ може се наћи и на сајту Српског културног клуба