Васпитање за породицу, брак и родитељство

Други део интервјуа са др Влајком Пановићем

Треба охрабрити родитеље да се мењају, јер људски је грешити али је још људскије исправљати се и праштати.

Београд, 28.04.2011

Како васпитати децу да би она сутра била породични људи? Да ли може постојати нека школа за брак и родитељство?

Многи се данас у породици понашају лицемерно, једно се прича друго се ради и то је оно што збуњује децу, не оставља им могућност да изграде здрав систем вредности. Родитељи, принуђени да се „сналазе“, у ствари усвајају системе вредности који су често или неретко наопаки. Дакле, ми као друштво морамо да вратимо достојанство животу, раду и неким традиционалним, провереним системима вредности, реду, раду, поштењу, поштовању ауторитета, а самим тим и поштовању себе.

Дакле, неопходно је да се направи један културни преображај и препород читавог друштва у коме се лопови неће називати успешним. Морамо се вратити достојанству речи, да једна реч носи оно право значење и код оца и код детета. Много је лицемерног не само у породици већ и у друштву, где се више договор не поштује и не значи ништа. Ако имамо рестаурацију породичних односа и Црква има своје место у томе. Она је одувек била носилац традиционалних, проверених система вредности. Сматрам да не треба измишљати ништа ново већ треба реорганизовати, реафирмисати праве системе вредности.

Што се тиче припремања деце за родитељство, ми радимо једну школу коју већ једно десетак година водим сматрајући да треба своје искуство да пренесем пре свега младим родитељима, како да се не ривализирају међусобно већ да се солидарно ангажују око здравог одрастања детета. Разумљиво је да би ту и психолошка служба могла да одради свој део.

Које су то теме које се у тој школи обрађују?

Теме су разнолике. На пример: Психолошки аспекти избора партнера, Брак као заједница и планирање породице, Психолошки аспекти трудноће из позиције труднице и будућег оца, Долазак бебе у кућу и усклађивање различитих система односа и васпитања, Несналажење родитеља, Специфичности развоја у првој години живота, Психолошки аспекти храњења, Динамика у развоју, Специфична динамика развоја прворођене и остале деце, Психолошки аспекти и припреме породице за одвајање детета приликом поласка у обданиште, Припрема детета и породице за полазак у школу, Да ли учити са децом, Агресивност код деце и како каналисати енергију, Награда и казна као васпитне мере, Батине да или не, Криза пубертета и како се снаћи при томе, Никад ћерку не зовите сине, Адолесценција, Организација времена и развијање здравих стилова живљења. Као најкритичнија се показала тема Неусклађеност брачних релација, тамо где имамо два система, и вредности и односа, па у најмању руку дете збуњују и не дају му могућност да се оријентише. Из нашег искуства боље је кад су „оба родитеља лоша“ јер онда дете организује себе и трага за својим решењима. Најгоре су те такозване дупле поруке.

Доста се данас прича о насиљу, у медијима је доста присутна та тема. Често се спомиње насиље у породици, насиље у школи... Колико је реална та прича и колико нам је она потребна?

Моје виђење је потпуно другачије. Лично мислим да насиље није својствено људској природи и да се не треба бавити ненасиљем у толикој мери, већ се треба бавити васпитањем људске доброте, треба развијати оно човечно у човеку. Бавећи се тиме, насиље нема шансе и осветљава се на прави начин. Насиље је најчешће ексцесивно у људској природи, па и у друштву, и за то постоје санкције. Ипак смо ми отишли у другу крајност бавећи се ненасиљем. То вам је као код породице где имате двоје деце и једно које је потпуно добро, оно вуче, ради, учи мирно, а имате друго којим се родитељи баве. То су углавном такозвана лоша или проблем – деца, а они и не слуте да бавећи се тиме свакодневно у ствари фиксирају дечје очекивање. Нуде им модел понашања, дете се понаша лоше да би било запажено, да би одржавало тај ниво пажње.

Мој став је да се не треба тиме бавити на овај начин. Овде треба напоменути да Европа финансира огроман број пројеката, а ми нисмо ни свесни да нам се то протура као подвала. Пристајемо на то да смо ми насилници а самим тим и геноцидни.
Сматрам да треба да се искристалишу та два правца, да се и у породици и у култури, у медијима и у друштву у целини, реафирмишу системи вредности ради враћања достојанства животу пре свега кроз реафирмисање лепоте. Имате чак и једну песму, „Ружно је лепо“, где једно друго искључује.

Постоји један дужи период у коме треба подстицати тај препород, а све оно што се данас форсира кроз медије, што је синоним времена, треба редефинисати. Држава о томе треба да поведе рачуна, Црква и друштво у целини, а породица пре свега. Разумљиво је да све што радимо унутар породице и деца ће то радити. Шта ми онда да очекујемо од деце која расту? Још је Душко Радовић говорио да родитељи туку децу кад почну да личе на њих, а заправо, на кога ће личити него на родитеље и друштво у овом тренутку, у овом времену.

Дакле, треба охрабрити родитеље да се мењају, јер људски је грешити али је још људскије исправљати се и праштати. И ја у овим годинама и са искуством падам и грешим и молим се Богу да ми да снаге да се дигнем. То сматрам природним и нормалним и мислим да треба да охрабримо промене људи у том правцу, да вратимо то достојанство животу и човеку.

Да кажемо нешто и о интернету и о утицају савремене технологије на човека?

Клинци упадају у замке интернета. Интернет технологија прети да својом свеприсутношћу окупира људски ум, да га пороби. Ми смо данас сведоци великог броја људи који су постали зависни, то јест постали су робови нечега што је требало да усаврши њихова чула и побољша ум. Међутим, оно што се десило је супротно од очекиваног. Присуством тих великих техничких и технолошких достигнућа човек је неретко роб и то је оно што породици не да да функционише на прави начин.

Како се постаје завистан? У реалном животу породица развија здраве односе кроз директан комуникацијски оквир у коме, гледајући се у очи, људи развијају директан комуникацијски однос. Међутим, кад се човек нађе испред компјутера, он упада у једну нереалну поделу живота на црно и бело. Та нереална подела отвара простор и могућност да развије илузију моћи, затим надмоћи до свемоћи. Чак једног тренутка се уживи и у улогу Бога.

Та илузија моћи вођена интернет-технологијом њега уводи у сферу дозвољеног агресивног односа према другима. Ми знамо да се васпитавањем кроз традиционалне вредности, то јест хришћанске, до поласка у школу развијају три табуа или три забране које касније служе детету као основна оријентација у односу према себи и другим људима, па и према избору партнера за брачног друга.

То су табуи агресије, аутоагресије и инцеста. Паралелно са инсталацијом та три табуа, имамо инсталацију другог понашања кроз цртане филмове и видео игрице које, ионако недовољно присуство родитеља, минимизира и чини га нефункционалним. Зато се и дешава да нам долазе родитељи који кажу да деца нису агресивна, а не знају шта им се дешава са децом.
Дакле, медији подстичу агресивност. Тако награђују убијање других, затим нуде систем вредности где нема санцкионисања лошег и то је оно што постаје, с обзиром на то да деца уче по моделу, доминантан део искуства.

На тај начин човек има илузију задовољства (узбуђење се декодира као задовољство) па проводећи више сати дневно за компјутером, у ствари исцрпљује све ресурсе за адаптацију. Живећи у стању континуираног стреса и по неколико сати, где се лучи велика количина адреналина (а она није неисцрпна и њен ниво касније опадне) човек тоне у промену расположења. Све то на дуже стазе гледано може да одведе човека у депресију.

Како човек да буде срећан у времену пуном стреса?

Стрес је пратилац човека. Стрес је одговор организма на ненормалну ситуацију, односно на ситуацију у којој је нарушена његова равнотежа. То је универзални одговор, јер кад се човек нађе у некој ситуацији која је за њега потенцијално угрожавајућа, онда он ангажује адреналин и још неке хормоне стреса који се нагло луче у крви и тако припремају организам за борбу или бекство. А ако смо проценили да можемо да се боримо и имамо довољно снаге, ми ћемо се борити.

Тако се ми данас налазимо у стању колективног умртвљења. Зато треба да реафирмишемо све вредности, да вратимо достојанство људском животу, да вратимо мир и опуштеност, спонтаност у људско искуство.

Јер само је спонтаност носилац радости, а данас радости нема много зато што су људска чула, а пре свега људска свест, оријентисани ка изазовима који долазе споља. Зато родитељи праве грешку када децу награђују материјално и на тај начин не развијају радост сазнавања, откривања, труда, ангажовања него очекују награду споља. Они развијају црно-бели однос и то треба да се мења и да се реорганизује на један другачији начин, да се никад не награђује оцена него труд, рад.

Ако помогнемо младима да заволе живот, да трудом развију своје потенцијале и таленте до мере која ће им омогућити да живе од свога рада, али и да развију здраве односе са другима, тако зрели ће склапати заједнице у којима ће поштовати друге, али и оног трећег који долази на свет њиховом вољом (а кога се неретко одричу, игноришу или злостављају). Само зрео човек може репродуковати зрелост, али и развијати радост односа са другим.

Интервју водио Саша Илијић