Дневник о Предрагу Р. Драгићу Кијуку

Сећање на посвећеног и истрајног родољуба

Београд, 02.02.2012

Ево, решио сам да на сајту „Двери“, у наредном периоду, објављујем своја сећања на једног од најљудскијих људи које сам срео, новопрестављеном рабу Божјем Предрагу Р. Драгићу – Кијуку.

И то није случајно: он је волео „Двери“ од самог почетка, када су се, у измаглицама краја Милошевићеве и почетка ДОСманлијске владавине, појавили као културолошка алтернатива глобалистичкој, у бити антихришћанској матрици, другосрбијанског тоталитаризма, који је хтео да буде црна мера и поноћна провера свега светлог у српској историји.

„Двери“ су подигле барјак слободне српске мисли онда када је многима изгледало да ће Сорош заменити Светог Саву, и Кијук им то никад није заборавио: зато не може бити случајно (јер, по Светом Јовану Кронштатском, нема места за случајност у царству Свемогућег Бога) што је последњу своју беседу он, ненадмашни беседник, одржао на трибини „Двери“ у Крагујевцу, 24. јануара 2012. (У Крагујевцу се Кијук, чији су родитељи побегли са Баније, од усташког ножа, почетку Другог светског рата, родио 1945. године Господње).

Као што није случајно што је у краткотрајну болесничку постељу пао уочи Савиндана, док је спремао беседу коју је требало да одржи у Србској, са слободније стране Дрине. И није случајно што се упокојио у недељу вече, на празник Часних верига Светог апостола Петра; он, који је саставио „Катену мунди“ („Вериге света“), енциклопедију српског народа, и који је целог свог живота сведочио да папа србоубица није и не може бити наследник Петра, Христовог апостола љубави и жртве.

И није случајно да га сахрањују 3. фебруара, на дан Светог Максима Исповедника, који се усудио да остане сам са Христом, православном Истином, против свих источних патријашија палих у јерес монотелиства: Кијук је тако јуначки умео да буде сам са Истином, знајући да је Истина Бог и да је јача од свих земних, али пролазних и црвима подложних, силника.

Зато на сајту „Двери“ крећем да водим дневник сећања о овом чудеснику српске културе и заточнику духа правог, небеског србијанства. Од људи у овом покрету очекујем да не забораве: њихова активност као родољубиве невладине организације почела је после Сабора српске омладине на Филолошком факултету 2001. године.

Тада их је благословио легендарни београдски прота, апологета Лазар Милин, пожелевши им срећу у раду и служењу Христу и Србству. Истог тог дана када је благословио „Двери“, прота Лазар се у свом дому мирно упокојио. Кијук се последњи пут обратио свом народу подржавајући „Двери“ као покрет за живот Србије у њиховој кампањи пред изборе за Ђурђевдан 2012.

Ова два уснућа у Христу, проте Лазара и Кијука, очито су темељи на којима треба градити. То Дверјани не смеју да превиде: боре се за свој народ не само као за заједницу сада живих, него и заједницу оних који живе у вечности, и који су их, својом речју и делом, учили да буду то што јесу. Јер, Србија је вечна док су јој деца верна.

Мозак није издржао

Ко год је знао Предрага Р. Драгића Кијука, тешко се може помирити са његовом смрћу; једноставно, он је био постојан као нека научна чињеница, као појам који је нашао место у енциклопедији, као 2+2=4...

Сад, кад је прешао границу између земаљске и Небеске Србије, одједном постајемо свесни да је и он био човек од крви и меса, и да је његово човештво имало своју телесност.

Понекад би се на њу пожалио, кад је имао несвестице или болове у кичми, због којих је стално радио вежбе и трудио се да исправи оно што је искривљено годинама погнутости над лектурама, коректурама, рукописима својим и туђим.

Спавао је четири – пет сати дневно, одазивао се на све позиве за предавања и трибине широм српских земаља, помагао, речју и делом, свима који су се борили за светосавску Србију, бдио над сваким младим човеком који би му се обратио за савет и утеху у временима слома вредности. А тело је трпело, трпело...И, на крају, попустило...

Тамо где се крв излила на Кијуков мозак био је упални процес, због кога се том месту није могло приступити: тај мозак, који је стално радио, дајући одговоре на питања чудовишног доба у коме смо се нашли, по допуштењу Божјем, а по сили нељудских намера Империје, више није могао да издржи, прокључао је и облио се крвљу ...

Био је 26. јануар 2012, дан уочи Светог Саве...

И тако се остварило оно о чему ми је једном причао, говорећи да га највише узнемирава чињеница да човек, кад остари, може да спадне с ногу, и да се неком нађе на терету;

Кијук, иако окружен љубављу своје жене, деце и унучића, очито је сматрао да само он треба да служи другима, а да друге, ма колико га волели, не сме да оптерећује собом. И ником није пао на терет: отишао је, нагло и изненада, не престајући да буде непомерива чињеница наше културе и нашег националног духа.

Као и многе неиспуњене жеље у животу, ни ова ми се неће остварити: да с њим, живом књигом саборног памћења, направим књигу разговора.

Неколико пута сам му то поменуо; рецимо, у Крагујевцу, после учешћа на трибини о књизи „Истина о случају мр Зорана Чворовића“(последњи пут сам га видео тада, 19. јануара 2012. године). „Ма, пустите то, Владимире. Ја се више сетим у оваквим разговорима, за вечером, него што бих се сетио када би преда мном стајао диктафон“,смејао се.

Да, заиста: сећање је варничило из њега, кад год је опуштено седео у друштву људи до којих му је било стало... И ето, схватам као своју дужност да нешто од онога што памтим прибележим, да Срби памте каквог су човека имали.

Сусрет са Кијуком

О Предрагу Р. Драгићу Кијуку, као тајнику српске историје, читао сам у једном броју „Дуге“, када се појавио интервју с њим поводом „Catenae Mundi“(„Вериге света“), двотомника о Србима од Винчанске културе до последње деценије 20. века.

Упознао сам га, међутим, тек кад је постао уредник „Књижевних новина“, у првој деценији 21. столећа. Наиме, на трафици сам, као по обичају зурећи у окачене новине и размишљајући о томе да ли има нечег занимљивог, узео у руке гласило Удружења књижевника Србије (које је тек успело да се избави од покушаја ДОСманлија да га укину, и да својим литерарним послушницима предају култну адресу Француске 7).

Имао сам шта да видим: од насловне стране до оне последње, на којој је био објављен „Сопоћански апел“, то је било нешто сасвим ново, друго и другачије: српско, национално, али просвећено хришћанством и врхунским дометима европске, „неденацификоване“, културе.

Док год је Кијук уређивао књижевно гласило УКСа, ниједан динар није добио од државе; у сваком броју, наиме, појављивало се нешто што се није уклапало у утопијску причу о нашим најскоријим „евроатлантским интеграцијама“, нешто што је боло очи и изазивало сваког жутокраког ЕУтописту да задрхти од негодовања кад је читао шта прави Европљани говоре о гушењу духа Европе у лудачкој ЕУ кошуљи.

Кијук је велику пажњу посвећивао и писцима из српске дијаспоре, прећуткиваним и забрањеним и у титоизму и у посттитоизму.

Објављивао је писце и аналитичаре „реметнике“(његов израз), који се нису уклапали у опште шеме; било је ту Срђе Трифковића, Александра Павића, Негована Рајића, Мирољуба Јоковића и других, и многих.

Нарочиту част сваком броју чинили су Кијукови уводници, касније сабрани у књигу „Најезда нових варвара“. Пенушаво цинични, они су, у свом језгру, у ствари били пригушени крици због бола изазваног како страдањем Кијуковог народа, тако и посматрањем понора у који свет хрли оставши без Христа.

Занимљиво је, али првог сусрета са Кијуком се не сећам. Не сећам се ни како сам ступио у контакт с њим. Прва слика коју памтим је једна вожња колима – ишли смо негде заједно, и он ми је откривао чињенице, углавном отрежњујуће, о људима и догађајима које нисам могао ни да слутим.

Трудио се, онако полуокренут, седећи напред, до возача, да ми развеје илузије, а његове снажне обрве и коса, које су маркирале ово умно мушко лице, као да су подвлачиле значај изреченог. У тим тренуцима, знам да се нисам слагао са извесним оценама људи које сам знао, и за које сам био сигуран да верују у Бога и Србство (сад видим: у шта стварно верују, то само Бог зна, а Србство и не зна и не разуме).

И касније ми се то дешавало, да у себи негодујем, па и да прогунђам нешто о свом неслагању с Кијуком. Био је стрпљив: прошло би извесно време, и увек би се испоставило да је он, а не ја, у праву. Око „Књижевних новина“,које је не само уређивао, него им био и лектор и коректор и графички украситељ, сарађивали смо интензивно, објављујући текстове и о папизму, и о реформи школе, и о другосрбијанским јуришницима...

Нарочито је био значајан број о Светом Николају Жичком, за који је Кијук сматрао да је убрзао иницијативу за канонизацију овог, по оцу Јустину, највећег Србина после Светог Саве. Била је то 2002. година, и другосрбијански медији су свим силама настојали да докажу да је Николај био „симпатизер Хитлера“.

„Књижевне новине“ су, међутим, успешно ставиле Николајев лик и дело у контекст европског хришћанског наслеђа и борбе против тоталитаризама, нацистичког и комунистичког, па је један велики посао успешно обављен. Захваљујући Кијуку: још се сећам како смо седели у Дому војску, преко пута редакције у Француској 7, и како сам му ја показивао материјале из Николајеве оставштине, док је он радосно решавао да се двоброј посвети великом Србину из Лелића.(Кад смо већ код ресторана Дома војске, Кијук је свагда нудио своје сараднике и пријатеље да их негде угости – на ручак или бар сок и кафу; пажњу и гостољубље у таквој мери нигде и ни код кога нисам срео.)

„Књижевне новине“ су изашле из Кијукових уредничких руку као једно од најбољих средстава одбране српске истине у доба раног медијског мрака досократије (удбократије у НАТО кључу). Зато су се и читале и куповале, и код нас и у свету. А Кијук је, као њихов уредник, био прави државотворац.

Једном приликом, члан редакције који је дежурао у Француској 7 му је рекао да су дошла двојица из америчке амбасаде (иако није било Викилиса, знали смо ко „уређује“ у Београду) и тражила нови број „Књижевних новина“.

„И? Шта си ти урадио?“ питао га је Кијук. „Па, ништа, дао сам им“, одговори овај, помало збуњено. „Е, то је грешка. Није требало да им даш, него да продаш. Кад већ хоће да се баве шпијунском аналитиком, нека бар плате оно што их занима“.

Права поука из државотворности у доба кад смо престали да будемо држава, а постали територија (под „меком окупацијом“, како би се то данас рекло.)

Наставиће се...

Владимир Димитријевић

За Двери пишу