Срби и Руси: годишњице које (оба)везују

Како је кренуло, Руси и Срби ће јубилеје својих великих победа ове, 2012. године, прославити „радно“.

Београд, 14.02.2012

Ових дана, и у овој геополитичкој ситуацији, немогуће је не сетити се српско-руских веза кроз векове: чињеница је да је млади Растко Немањић отишао на Свету Гору, у Русик, манастир Светог Пантелејмона, после разговора са једним руским иноком, који му је причао о лепотама Атоса и тамошњег духовног живота. Од тада, до данас, везе Срба и Руса нису само геополитичке и историјске: оне су, свагда, и мистичке.

Као што је Законоправило Светог Саве, правни документ првог реда, постало руска Кормчаја књига, чиме је српска средњовековна правна свест утицала на уобличење државотворности московске Русије, тако је, касније, у доба кад су Срби робовали под Турцима, цар Иван Четврти Васиљевич Грозни, по баби потомак српског племићког рода Јакшића, постао велики покровитељ њихових светиња и манастира, од Хиландара до Милешеве.

Цар Алексеј Михајлович плакао је од немоћи што нема снаге да од Турака ослободи православни Балкан, а српска Црна Гора се одазивала на позиве Петра Великог да устане против турске силе с којом је Русија водила рат. Свети Петар Цетињски је у Боки водио борбе против Наполеоновог маршала Мармона, верујући да се бори и за интересе православног руског царства; на самрти је заклео све Црногорце да се заувек држе Русије, и проклињао оне који би покушали да их од тога одврате.

Цар Александар Први је помагао Први српски устанак и Карађорђа, а руске трупе су се, у Тимочкој крајини, заједно с устаницима славног Хајдук Вељка бориле против турске силе. (Први српски устанак угушен је 1813, годину дана после склапања Букурешког мира, када је Русија морала да напусти Балкан због упада Наполеонових трупа на своју територију. )

А у Јаворском рату, 1876–1878, допринос Русије српској слободи, преко добровољаца генерала Черњајева, такође се не може превидети.

И Цар Мученик Николај Други Романов ушао је у рат да би заштитио Србију од германских хорди Беча и Берлина, маскираних у европске „цивилизаторе“ и „усрећитеље“.

Русија није била довољно спремна за рат, али није оклевала кад је словенској браћи требало прискочити у помоћ. Свети владика Николај је зато жртву последњег руског императора поредио са косовском жртвом Светог кнеза Лазара.

И у Другом светском рату, упркос великим идеолошким смутњама, карактеристичним 20. век, Срби и Руси били су на истој страни у борби против Хитлеровог варварства. Једном речју, судбине су нам повезане Богом и историјом; тако ће, по свему судећи, бити и даље, без обзира на русофобе у Србији (такозване „другосрбијанце“, НАТО интелектуалце који мрзе своје порекло и вековни идентитет народа коме припадају, јер се њихова НВО прича финансира из вашингтонско-бриселских извора) и србофобе у Русији (којих је у власти било у време „великог реформатора“ Јељцина).

Како је кренуло, Руси и Срби ће јубилеје својих великих победа ове, 2012. године, прославити „радно“.

Као што је познато, 1812. на Русију је насрнуо Наполеон, са 600 хиљада војника (такозвана „најезда дванаест народа“ ), да би јој, наравно, шта би друго, донео европске вредности ( „слобода“,„једнакост“, „братство“ ).

Освојио је Москву, али је претрпео пораз: како од руске зиме, тако и од руске војске и народне гериле, па се у Француску вратио са 6О хиљада изнемоглих и рањених.

Два столећа касније, НАТО армада би поново могла да насрне на Трећи Рим (не поштују демократска изборна правила и „људска права“, зар не?).

Уосталом, маг Трилатерале, Збигњев Бжежински, то је јасно дефинисао у својој студији „Велика шаховска табла“, захтевајући да се руски простор конфедерализује у „Европску Русију, Сибирску републику и Далекоисточну републику“.

Тако разграђена Русија „биће мање способна за империјалну мобилизацију“, а да и не говоримо о њеним ресурсним потенцијалима, отвореним за експлоатацију западних мултинационалних комапнија. Дакле, 1812–2012: Запад против Русије, друго полувреме.

Не треба заборавити ни чињеницу да је, у великим ратовима оног доба, Наполеон био против српске слободе: његови инструктори обучавали су турске тобџије, а он је спремао и атентат против Карађорђа. Наш историчар, Милорад Екмечић, у својој књизи „Дуго кретање између клања и орања- историја Срба у Новом веку 81492–1992 )“ пише да је 1806. Наполеон изрекао своје геополитичко пророчанство, „oracolo Napoleonico“, о судбини Срба, као „историјско проклетство, над целом будућношћу српскога народа“, коме је у чело утиснут „белег вечног савезника Русије“:

“Најпре, вели, да би само један палац земљишта на десној обали Дунава, под руском контролом (мисли на Београд), био раван општем расулу Османлијског царства. Затим каже да је „Аустрија географски непријатељ Србије““.

И данас нас тако третирају, без обзира шта ШуНАТОвац и његов кум о томе мислили.

А што се тиче Србије, у њу се враћају Турци.

Американци, по свему судећи, напуштају базу Бондстил покрај Урошевца, и ето опет Турака на Косову и Метохији. Њима је намењен Бондстил. Сто година после песме „За Косово-Куманово“, историја се враћа уназад. Разлози?

Године 1993, у часопису „Војно дело“( 1–2/1993. ), у тексту „На бранику Европе, против новог светског поретка“, Драгош Калајић је писао: „У формално модерној и прозападној фасади турске државе, вашингтонски стратези виде идеалну алтернативу исламизму Ирана и потенцијални формативни те информативни центар условљавања и окупљања целокупног исламског света.

Турска је виђена и као идеални пол привлачења бројних исламских република бившег СССР-а у орбиту сопствене хегемоније или псеудоимперије, „од Кинеског зида до Јадрана"

Признањем Босне и Херцеговине као суверене државе вашингтонска политика је изнудила и могућност за стварање прве исламске државе у Европи.

Пројект успостављања прве исламске државе у Европи изискује и непосредне или посредне просторне везе с Турском. Посредне везе могу омогућавати Бугарска и такозвана Македонија, под управом изрођених и проамеричких политичких (псеудо)елита, које се одржавају на власти захваљујући пресудној подршци муслиманских мањина.

У вашингтонским пројекцијама непосредне везе могу омогућити – силом своје потпуне припадности исламском свету – Албанија и политичке аутономије Косова и Метохије и Рашке, односно Санџака. У том домену је и један од битних разлога настојања вашингтонске политике да од Југославије и Србије изнуди статус политичких аутономија за Косово и Метохију и Рашку.“

Осамнаест година након Калајићевог текста, Турска стиже у Бондстил, да би цементирала изградњу „зелене трансверзале“.

Но, то није разлог да се не сећамо својих победа над Наполеоном 1812.и над Турском 1912.

Планови Империје су ипак само планови; народна мудрост каже: „Ал не рече Туре: ако Бог да“.

Ни Русија ни Србија нису побеђене, а Бог ће, како је говорио блаженопочивши патријарх српски Павле, помоћи ако буде имао коме да помогне. Важно је само да будемо заједно, на страни Правде; јер, како каже српска народна изрека: Правда држи земљу и градове.