Турска у Србији или ко је овде стварно луд?

Владимир Димитријевић

Повратак Турске на Балкан није ствар завере, већ чињеница.

Београд, 07.10.2011

Повремено човек не може да верује шта нам се дешава; рецимо, до пре десет година већина Срба је мислила да је Стамбол на Босфору само центар шверца; данас, већина Срба стрепи кад се помене Турска, јер је очито да Американци билдују своје одане савезнике да би их вратили на Балкан. И потписнику ових редова, који је одавно престао да мисли како је ЗЕТРА била само једна спортска хала у Сарајеву, подигнута за тамошње Зимске олимпијске игре 1984., понеки пут новине испадну из руку – кад прочита шта се пише и о чему се пише.

Пошто ја новине често читам кад прође седам, десет, па и више дана, да бих хладне главе могао да појмим шта ту СТВАРНО стоји, недавно сам доживео запрепашћење – до руку су ми дошле дневне новине „Данас“ (31. aвгуст 2011), и нисам могао да верујем (у ствари могао сам, ово је само реторски поступак у уводу чланка):турски министар спољних послова, Давутоглу, познат као човек од поверења Билдерберг групе, нудио је Тадићу и његовој коалицији помоћ око договора са ОВК терористичком влашћу Хашима Тачија и другара.

У изјави новинарима, док је путовао Балканом на линији Приштина – Сарајево, Давутоглу се хвалио колико је резултата постигао у преговорима ЕУтописта на власти у Београду са БХ муслиманском владом у Сарајеву, и како је он, најобјективнији, кадар да помогне „нормализацији односа Београд-Приштина“. На ову срамоту и бруку, председник Републике Српске, Милорад Додик, у истом броју „Данаса, изјавио је“: „Турска је током рата деведесетих била на страни српских непријатеља, а ни данас такав однос није другачији. Они никад нису радили у интересу Србије и српског народа, тако да ми није јасна њихова, како кажу, објективност и непристрасност као некакав гарант да ће бити добри посредници у побољшавању односа међу државама нашег региона./.../Лично мислим да није накарадно то што Турска ради у интересу Бошњака, али да јесте накарадно мислити да је то у интересу Србије. Турска је међу првима признала Косово и најјаче се залаже за државност те српске покрајине“.

Док Давутоглу повремено, али упорно, нуди своје „добре услуге“, Срби у Србији дрхте: проносе се гласови да је некадашњи војни аеродром у Лађевцима купила турска фирма, и да ће сад то бити цивилни аеродром којим ће Турци успоставити чврсте везе са Рашком облашћу (некадашњим османлијским Санџаком). Помиње се да ће на Пештерској висоравни Турска зидати град за Турке који се исељавају из све мање „мулти-култи“ Немачке. Једном речју, ствари се крећу великом брзином, и то у правцу новог потчињавања Срба Турској, чиме би се, сто година после Првог балканског рата, успоставило стање од пре 1804. године.

Православни антиутопијски роман Јелене Чудинове, „Џамија Нотр Дам у Паризу“, у којој је Београд половином 21. века представљен као средиште балканског исламског калифата, као да почиње да се збива у пракси.

Неоосманизам

Познати енглески писац и мислилац, Честертон, тврдио је да је у временима кад сви траже практична решења политичких и друштвених проблема, у руке најбоље узети неку књигу добре теорије, и, суочивши се с правом дефиницијом постојећег проблема, кренути у његово решавање. Једна од таквих књига је свакако студија др Зорана Милошевића, „Турска и неоосманизам“, коју је 2010. објавио Завод за уџбенике у Источном Сарајеву (Република Српска).

Реч је о истраживању угледног социолога и геополитичара, који се резуме не само у геополитику и социологију, него види и духовне корене кризе која је снашла пре свега православне народе (није чудно да су га, за разлику од Срба који се, жапски крекетаво, кувају у водама евроатлантизма, Руси наградили неколиким угледним признањима за досадашњи рад). Бавећи се, од почетка свог рада, религиозним елементима глобализма (од друштвене доктрине римокатолицизма до секти), испитивањем путева унијаћења православних кроз векове и данас, изменом националног идентитета народа на Истоку (како од Малоруса настају Украјинци, а од Срба дукљаноидни монтенегрини), Зоран Милошевић је, наравно, морао да дође и до проблема савремене Турске, која нам је, у овом тренутку, ближа од Европске уније (бар кад је владајућа коалиција у питању).

Милошевић се, у својој књизи „Турска и неоосманизам“, бави политичким системом и идеолошким традицијама у овој земљи (стално растрзаној између жала за калифатом и кемалистичког, секуларног национализма); турским политичким партијама (од којих су најважније Ердоганова Партија правде и развоја и кемалистичка Народно-републиканска партија); спољном политиком Истамбула, маскираног у Анкару (чији је циљ да Турска постане не само регионална, него и светска сила, која ће имати значајан уплив у УН и НАТО); улогом армије у турској политици, која је, у тренуцима заокрета ка исламизму, вршила ударе у колист кемалистичког туркизма; наравно, и неизбежним питањем Курда, које Турска покушава да асимилује, али јој то, бар за сада, не полази за руком.(Милошевић, свестан да је, у новој геополитичкој расподели, могуће да се Срби поново нађу тамо одакле су побегли 1804. године, предлаже да се с Курдима унапред ступи у везу и да се њихово питање озбиљно проучи; наравно, жутокраки вилењаци, који вилене у царству ЕУ бајки, неће чути ни овај глас разума). Уместо неуспешне асимилације спроводе се, бар повремено, успешни погроми, па људи попут Орхана Памука каткад заврше на суду, зато што се усуде да говоре о милион побијених Јермена некад и 3о хиљада побијених Курда данас. Какав је ниво толеранције у овом друштву које свим силама тежи у заједницу европских вредности види се и по томе што лекари Турци често одбијају да лече Курде претучене у погромима.

ЕУ обећања Турцима

Наравно да је ЕУфорија у земљи која само од туризма годишње инкасира 20 милијарди долара велика. Како каже Милошевић, за сада им све иде од руке: САД их фаворизују, чак и у НАТОу, ЕУ им обећава да ће, ако не постану чланови велике европске породице, заузврат добити Балкан (можда са Београдом као престоницом, па ће калемегданска тврђава опет развити неки од мухамеданских барјака), уместо војске Хусеина Барака Обаме у Бондстил ће ући Гулови и Ердоганови момци, потврђујући оданост Муратовим циљевима на Косову и Метохији...А имиџ им је углавном одличан; још 1998. године, Хилари Клинтон (тада само супруга Била саксофонисте) изјавила је: „Турска има дугу историју верске трпељивости, пошто је била родно место православног хришћанства и тачка сусретања током историје многих великих светских религија „ („Хришћанска мисао“, бр. 4–8/1998).

На страну то што прва дама америчке спољне политике нема потребу да зна да Турска није колевка православног хришћанства; истицати Турску као идеал верске толаранције после свега што се дешавало Србима, Бугарима и Грцима у вековима ропства и што се десило Јерменима 1915. у најмању руку је припрема за неких нових петсто година „просвећености“. Под Стамболом, наравно... Дакле, уместо Европске уније, чека нас, опет, Румелија. Па ипак, Милошевић није радикални песимиста.
Наиме, ни турско друштво није лишено експлозивних противречја. Турски геополитичар млађе генерације, Мехмед Перинчек, упозорава да би САД могла да, правећи свој Блиски Исток, курдско и друга нерешена питања искористи за комадање државе коју је уобличио Кемал Ататурк. За тридесет година, Курди ће бити половина становништва те државе. Уосталом, како подсећа Милошевић, то што САД контролише север Ирака угрожава не само Турску, него и читав простор од западне Европе до источне Азије.

Евроазија је у питању, гнаравно; као што је и српски народ страдао у ратовима 1991–1995, и као што му се спрема несрећа само зато да би се од Сарајева до Анкаре (а преко Рашке области, Космета и Македоније, створила „зелена трансверзала“ ), тако је могуће да ће и Турска проћи као бивша СФРЈ, кад „одради“ оно што треба газдама глобализма. Сасвим у складу са апокрифном изреком црног мага вашингтонске геополитике, Кисинџера, да је само једна ствар опаснија од тога да се буде амерички противник – то је да се буде амерички савезник... Зато Милошевић сматра да је Турској потребан трећи пут –нити остајање под доминацијом Запада, што је води у распад, нити неоосманизам, који је води у сукоб с народима Балкана...Да ли ће она тај пут наћи? Остаје да се види.

Но, ова књига ће нам свакако помоћи да схватимо да турски министар спољних послова, Давутоглу, није никакав објективни преговарач који ће Србији помоћи да сачува макар остатке суверенитета на Косову и Метохији, него жестоки лобиста муслиманских Шиптара, који жели да и Тирану и Приштину види у сенци зеленог барјака Анкаре; то одговара вашинтонско – бриселској Империји, али то не одговара Србима.

За Двери пишу