Задатак интелектуалца: поводом нове књиге Мила Ломпара

Владимир Димитријевић

Поводом нове књиге професора Мила Ломпара: „Дух самопорицања“

Београд, 12.02.2012

Књига Мила Ломпара „Дух самопорицања" ми је, од када сам је узео у руке, одједном открила смисао чињеница да се одлазак Радомира Константиновића са овог света прошле, 2011, поклопио са њеним објављивањем.

Наиме, оно на шта смо дуго, предуго чекали (систематски, философски дубок, али читак и јасно писан – да не буде мућење воде да би изгледало дубље – одговор на „другосрбијанску библију“, „Философију паланке“ ) појавило се, док је Константиновићево дело, упркос свим покушајима реанимације, одживело своју улогу у нашој култури.

Стилски раскошна, пенушаво цинична тамо где је то неопходно (сасвим у духу покојног Ломпаровог учитеља јавног делања, Николе Милошевића), ово је, на првом месту, књига озбиљних аргумената у расправи са људима који су своје животе и каријере градили на србофобији маскираној у космополитизам.

Истовремено, то је књига о улози и задатку интелектуалаца у оваквом времену; дошла је у правом тренутку, када се, као заједница, налазимо пред нестанком и гашењем, коме су, између осталих, допринели и интелектуалци, отуђени од битијних извора људскости и стваљени у службу Прокруста идеологије. Но, овде и сада, ја нећу толико писати о Ломпаровој књизи, колико поводом ње: неколико мисли, узгред записаних, као повод за размишљање куда нас Ломпарово дело може одвести.

Постоји нешто што се некад у нас подразумевало, а онда је, брзо, заборављено: народ од интелектуалаца очекује савесну службу општем. То значи да је основни услов да неко буде интелектуалац спремност да се човек жртвује за ближње, као и да живи скромно, да се не би продао и предао.

Диплома није довољна да би неко био интелектуалац; уосталом, Гебелс је био доктор књижевности. После Другог светског рата, директор једне школе давао је својим новим колегама следећи запис:

„Поштовани наставниче! Ја сам један од малобројних који је преживео концентрациони логор. Моје очи су виделе такве ствари које нико не би требало да види: гасне коморе које су конструисали и изградили чувени инжењери; људе које су отровали високообразовани лекари; дојенчад које су убиле квалификоване медицинске сестре; жене које су спалили дипломци средњих школа и универзитета. Стога ја не верујем у школовање.

Моја је молба: помозите ученицима да постану човечнији. Плод вашег рада не сме бити учени друштвени шљам, висококвалификоване психопате, образовани Ајхмани.

Читање, писање, аритметика важни су само ако нашу децу чине човечнијом“.

Православни српски народ одувек је знао да школа није циљ самој себи: њен циљ је да ђака узводи човештву, које је у нама дато само потенцијално и које се може актуелизовати непрстаном борбом против зла у себи и у свету.

Реч „образ“ је старосрпска и значи ЛИК БОЖЈИ У ЧОВЕКУ: образовање је остваривање тог лика (а он је у нашој слободи, нашој умности и нашој љубави), па се зато каже:

„Рука руку мије, образ обадвије“ и „Све за образ, а образ ни за шта“. Основа српске традиције корени се у породици, домаћинском духу, обичајности (уосталом, реч „морал“ је од латинског „mores“,„обичаји“, јер морал и јесте завичајна обичајност; зато је у граду теже бити моралан – по Бодлеру, можеш да месец дана луташ Паризом и да не сретнеш никог познатог), човечности, памћењу трагичног историјског искуства и, наравно, у припадности Цркви.

Човек може имати сасвим космполитско искуство, и може бити, попут Црњанског, Ломпару парадигматичног српског интелектуалца, разочаран у све снове свог национа (а „Сеобе“ су, и прва и друга књига, управо опис тог разочарења), а да ипак остане веран, сасвим донкихотски (или мишкински) идеалима који се руше у сусрету са тамним часовима апокалипсе.
Прави интелектуалци су људи који ревносно служе идејама: код њих су идеје инкарниране, „обрасле месом“. Руски левичар Бјелински је зато и говорио да не можемо ићи на ручак док не решимо питање има ли Бога или га нема.

Ко год симулира да га идеје занимају, а бави се истим из неких других, углавном лукративних разлога, упрежући их у таљиге идеологије, не може бити интелектуалац у правом смислу те речи, макар да га власт имајући таквим препознају и признају (као што је Тадић, у познатом интервјуу „Статусу“, признао Басару, обећавајући му, једног дана, академску титулу, и признајући да му је „непријатно“ колико се слаже са овим, негда провокативним, а сад само употребљивим, писцем).

Такође, нема интелектуалца без љубави и саосећања.

„Интелигенција без љубави – готов ђаво“, говорио је отац Јустин Поповић. Човек који се бави интелектуалним подвижништвом ставља се у службу заједнице управо да би помогао онима којима је мање дато да нађу смисао у ковитлацима историје и правду у беспућу неправде и лажи.

Зато је патриотизам неодвојив од интелектуалног ангажмана: и он никада није уски и глупи шовинизам, него љубав према онима с којима нас је Бог спојио како рођењем, тако и културном традцијом којој припадамо.

Ломпар је, у „Духу самопорицања“, одредивши нашу културу као културу прожимања три света: православног, римокатоличког и исламског, успео да се издигне изнад извесних кратковидости наше новије историје, у којој су Срби римокатолици, негда делатни учесници изградње нашег духовног простора, постепено похрваћени, са јасним геополитичким циљем.

Када је својевремено Мило Ломпар објавио своје „Моралистичке фрагменте“, Иван Чоловић му се, правећи се невешт, подсмевао због критике титоизма, који је у нас произвео људе-бубашвабе, спремне да билошки живе по сваку цену, па и по цену анимализације.

Тобож, какав титоизам кад је Тито умро?

Али, „Дух самопорицања“ нам доказује да је Тито својим делом живљи него икад. Главни ударац развоју наше интелигенције у правцу „српског становишта“ нанео је титоизам, као специфична врста комунизма иза кога је стајала НАТО Империја (сви знају да је, после раскида са Стаљином, Тито склопио чак и војни споразум са Турском и Грчком, као чланицама НАТО пакта, и да се знало да би у склучају рата између блокова Титова Југославија била на страни Вашингтона, а не Москве. )

Титоизам је био комунистички тоталитаризам маскиран у причу о самоуправљању и културним слободама, чија је основа, још од Четвртог конгреса Коминтерне, била сробофобија (борба против „великосрпског хегемонизма“ ).

Зато су у титоизму били могући полуинтелектуалци попут Ђиласа (који ће постати дисидент, али остати идеолошки једностран и непокајан за штету коју је нанео српском народу): такви су били спремни на све, па и да стварају нове нације, попут Црногораца, упркос свим доказима историје и културе.

Титоистички интелектуалац је био мајстор кетмана, претварања и мајмунисања, спреман да за паре обави сваки партијски задатак и покрије све лажи једне неслободе причом о „социјализму са људским лицем“, „Младом Марксу“ и „Тезама о Фојербаху“.                             .
Оно што је основно запажање Ломпарове књиге тиче се недостатка српске културне политике – у сферама политике, пословне и медијске делатности.

То није случајност, него је плод снажних и делотворних сила које су учиниле све да културне политике у нас буде, али само на начин крлежијанско – југославенски, у самој бити кроатофилни и хрватским интересима служећи. Јер, Југославије је Хрватима служила као средство за националну унификацију и консолидацију, док је за Србе деловала као чинилац разградње, иако су је они не само основали, него у њу уложили све наде своје космополитске интелигенције, чији је највиђенији представник био Јован Скерлић.

Титоистичко југословенство је само продубило грешке и заблуде оног предратног, скерлићевског, „пијемонтистичког“ југословенства. Захваљујући титоизму, нестали су Срби католици и Буњевци, који су кроатизовани, а појавили су се, из српског корпуса, Македонци и Црногорци, сасвим нове нације.

Аксиом хрватске политике – да се све српско сведе на србијанско (при чему Његош, Андрић и Селимовић престају да буди српски писци) успешно је спровођен захваљујући чињеници да је титоизам био (и јесте, данас као неотитоизам), по Милу Ломпару: недемократско стање, противсрпско кретање, привид слободе.
Зато је сасвим могуће да јучерашњи миљеници Александра Ранковића (каква је Латинка Перовић, „мајка“ Друге Србије) данас постају заточници пута у Европу „која нема алтернативу“ (нихилистички потенцијал ове лозинке јасан је из чињеница да само смрт, на хоризонту људског биолошког постојања, нема алтернативу).

И зато се тобожње либералне демократе с ранковићевском страшћу боре против свега што је српско: зато Сретен Угричић, који је више од десет година управљао Народном библиотеком Србије, тврди да је највиша форма патриотизма презир према оваквом народу, режисер Ненад Прокић прети да ће Србија постати модерна са Србима или без њих и призива ломаче Инквизиције, а Биљана Србљановић сматра да је боље што нас је бомбардовао НАТО него да је то учинио Радован Караџић. Мило Ломпар уочава да у нас постоје „три различита вида истог духовног кретања:

На нивоу људских права одвија се сужавање слобода и демократије; на нивоу националних права одиграва се већа или мања – како кад, како где – дискриминација српских националних права; на нивоу духовног кретања појављује се дух самопорицања као оно што обезбеђује и омогућује ове историјске процесе: како у актуелности, тако и у прошлости“ („Геополитика“, јануар 2012, стр. 64 )

По Ломпару, у свест наше интелигенције уграђени су „ментални блокатори“ који се активирају на сваку пројаву српске културне политике, а циљ тих блокатора је да се стално држи непрекорачива граница између Србије и Европе, између модерних историјских токова и српских националних права.

Националне институције, које се налазе у стању инертности, и под потпуном контролом државе којом уредује дух другосрбијанства, у овом нам тренутку нису ни од какве помоћи – зато се и појединци који се боре оглашавају гласом вапијућег у пустињи, док коруптивна елита ступа у „прединтелектуално стање свести“ („Геополитика“, исто).

Задатак сваког правог интелектуалца је, у том смислу, да се несустајно бори за проширење поља слободе и да се не мири са лажним, наметнутим, антисрпским решењима. Пошто размишљам поводом „Духа самопорицања“, усудио бих се да додам нешто „од себе“. Наравно, не намећући свој став као апсолутни захтев, али ипак из перспективе човека који већ две деценије, макар и са маргине, покушава да учествује у проширењу поља слободе у нас и да се бори против србофобије.

Један од кључних елемената нашег националног бића је хришћанска православна вера (уз, наравно, уочавање и римокатоличког и исламског елемента у настанку наше културе, о чему је Ломпар убедљиво писао). И она је потребна интелектуалцу, пре свега зато што му доноси смирење као увид у сопствену ограниченост и као поверење у Небеског Оца који о нама брине као о својим синовима и кћерима.

Без Бога, интелектуалац постаје ситна душа. Једном приликом, посежући за вербалном акробатиком, Загорка Голубовић је покушала да докаже како етика заснована на вери у загробни живот води у, веровали или не, ратне злочине (тобож, Црква опрашта злочинцима ако се „покају“; прави злочинци се, осим у најређим случајевима никад не кају, наравно – доказ за то су монструми против Мирослава Филиповића-Мајсторовића, и сличних њему). Наше историјско искуство, напротив, указује на чињеницу да је вера у суд вечности оно што човека спречава да поживотињи и потпуно заборави своју одговорност пред Богом и људима.

Комунизам је у Србији изградио тип надменог простака, који има олака решења за сва питања, и коме море није ни до колена. То је непосредно довело до рушења схватања живота народа као нераскидиве везе са прецима и поштовања њихових завета. Борбени атеизам против хришћанства води борбу у име човека и његове слободе од трансцеденције: на крају, комунизам га своди на шраф у тоталитарној машинерији. Хришћанство, пак, свагда високо држи мисао коју је формулисао Владика Николај: „Човек изнад свега, а Бог изнад човека“.

У доба нихилизма пред Армагедон Трећег светског рата, истина о „српском становништу“ мора постати доступна свима који је траже. Наша джава није наша, а и све мање је држава (то је територија подвлашћена Империји, чији другосрбијански гаулајтери „уредују“ овим простором); институције овог народа су сасвим неделатне, јер су вешто избачене из области у којој је могуће одлучивати у складу са нашим народним интересом.

Ипак, остало нам је храбро стајање у истини и потврђивање права на морални ангажман. Препрека на том путу је, свакако, полуинтелигенција, о којој је руски философ Иван Иљин писао:

„Полуинтелектуалац је човек сасвим типичан за наше време. Он нема довршено образовање, али се наслушао и начитао довољно да би импоновао другима „природном образованошћу“.

У суштини, он не зна и нема ништа, али застрашује себе и друге туђим, етикета – формулама: а када покуша исказати нешто самостално, одједном открива своје убоштво“.

И још додаје Иљин: „Сложеност и тананост света као Предмета њему је апслоутно недоступна: за њега је све просто, доступно, све се решава лако и крајње самоуверено. За дух он зна; религија му служи за подсмех; поштење је за њега „релативан појам“. Зато он верује у технику, у снагу лажи и интриге, у дозвољеност порока...
И при том је полуинтелектуалац свестан своје полуинтелектуалности: она га погађа, он је не прашта другима, он им завиди, свети се и у свему тражи да буде први: он је незасито частољубив и властољубив“.

О томе је, пре Иљина, говорио и Достојевски:„Полунаука је најстрашнији бич човечанства, гора је од епидемије, рата и глади. Деспот, који има своје жреце и робове, деспот пред којим се све клања с љубављу и сујеверјем, до сада незамисливим, пред којим дрхти чак и сама Наука и бестидно им повлађује“.
Књига Мила Ломпара је, својом озбиљношћу и одговорношћу, прави допринос настојању да се српска интелигенција сусретне са собом и својим задацима у светлости чињеница да без љубави нема ни мудрости. Иако живимо у доба које је, по Елиоту, мудрост изгубило у знању, а знање у информацијама ( „све је више информација, а све мање смисла“, рекао би Бодријар), вреди покушавати да се боримо за Истину и да је сведочимо.

За крај, нешто конкретно: излазак ове књиге захтева један округли сто, где би се сви они који у њој препознају вредан допринос изласку из кризе у којој се „српско становиште“ нашло (а таквих сигурно није мало) могли огласити у настојању да дођемо до заједничких почетних теза о конкретним средствима да се крене ка препороду. Који ће, ако се историја не сурва у амбис „сенилног варварства“ (Бодријар), сигурно бити неспречив.