Злата Ђерић: Заштита деце од сиромаштва

Аутор: Злата Ђерић

Деца су будућност појединца, породице и народа. Она су гаранција да се продужетак живота остварује.

Београд, 29.04.2011

Устав Републике Србије у члану 64. гарантује основна права детета.

Члан 64. Устава Републике Србије:

Деца уживају људска права примерено свом узрасту и душевној зрелости.

Свако дете има право на лично име, упис у матичну књигу рођених, право да сазна своје порекло и право да очува свој идентитет.

Деца су заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања.

Деца рођена изван брака имају једнака права као и деца рођена у браку.

Права детета и њихова заштита уређују се законом.

Деца су најчешће директна или индиректна жртва свих друштвених промена ма колико бурне или спонтане оне биле, чак и оних друштвених промена које се дешавају наизглед неприметно какава је, на пример, реформа система социјалне заштите или здравственог система. Свако одговорно друштво и држава дужни су да спроводе политику у којој ће поставити такве циљеве, којима ће креирати квалитетан социјални миље који ће омогућити здрав и несметан развој и живот деце.

Постоје различите методологије, приступи, проблему кризе савремене српске породице, мада је то „опште место“, јер породица је у кризи 21. века, кризи сваке врсте и то свуда на овом свету. Српска породица ту није никакав изузетак баш према оној Толстојевој формули: Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна несрећна је на свој начин.
Вратићу се на Уставну гаранцију права детета. На члан 64. став 3. и 5. као два која се баве најдрастичнијим кршењима права деце или највидљивијим у друштву.

Закони о деци

Србија је кроз различите законе покушала да децу заштити и унапреди сваки сегмент живота који се тиче деце, више индиректно него директно. Зашита дечијих права се огледа пре свега у: Закону о породици, Закону о здравственој заштити, Закону о социјалној заштити, Закону о основном образовању, Закону о предшколском образовању, Закону о средњешколском образовању, Закону о ученичком и студентском стандарду, Кривичном закону, Закону о дискриминацији, и још неким другим законима. Оно што Србији недостаје, а за шта постоје друштвене и политичке могућности, је доношење кровног Закона о деци.

Кровни закон је онај којим се штите темељна права. Из тог закона би се преливала у друге законе права и на тај начин се штитила и гарантовала би се примена предвиђених законских решења у пракси, а на корист сваког појединца у друштву.

Сиромаштво, које се у Србији мери према стандардима Светске банке, захватило је велики број породица као последица транзиционих промена које су дуготрајан процес. Последице сиромаштва, материјалне оскудице, обавезно фрустрирају и друштво и појединца. По правилу, деца су жртве, а последице њиховог трпљења се сагледавају као друштвени проблеми тек онда када се на њих више не може деловати.

Као народни посланик сачинила сам предлог Закона о заштити деце од сиромаштва. Ма колико тај покушај био утопистички, намера ми је била да скренем пашљу на овај важан проблем друштва, узбуркам савести, продрмам свести и ангажујем позитивну енергију. Тај предлог није савршен, није ни близу тога, он је покушај да сви остали траже начин да га поправе и да то и учине, а да то буде само један мали корак ка доношењу важног и коначног Закона о деци.

Предлог Закона о заштити деце од сиромаштва би могао, ако би нашао место у примени, у законодавној пракси, да нас ангажује као друштво на свим пољима. Не бисмо могли остати глуви и слепи на децу која просе, која живе у нехуманим условима, без основних средстава за живот, не бисмо могли да не реагујемо на појаве које су превасходно опасност по здравље деце, као што су целоноћни изласци например. Не бисмо могли да не приметимо ко су све злостављачи деце у нашем окружењу. Одговорност за срећно и безбрижо детињство је на свима нама. Одговорност за сопствену будућност је такоже на свима нама.

Породица треба подршку државе. Породица са децом посебно треба подршку друштва и државе. Породица је модел државе у малом и обрнуто у најширем контексту тумачења. Мера једног друштва јесте успешност породице у њему.

Европска законодавна пракса на различите начине третира овај проблем. Посебно су добро, мада не идеално, овај проблем решили у Швајцарској и Немачкој. Такође су одличан пример земље Скандинавије. Из ових примера видимо да је добра законодавна пракса она која прати породични живот од самог настанка породице, значи склапања брака, или одлуке појединца о остварењу родитељства. Закони у том случају усмеравају друштво и појединца у њему. Подржавају, подстичу и штите.

Доношење Закона о заштити деце од сиромаштва има Уставни основ. Пожељан је са аспекта решавања овог проблема и последица које су од изузетног значаја за народ и друштво уопште. Ма колико утопистички звучало у самој намери, овај проблем може у многим сегментима да буде решен законским инструментима.

Сам закон има према правилима номотехнике неколико основних делова: субјекат којим се бави, а то су деца, уочене друштвене појаве које могу да негативно утичу на децу на било који начин, обавезе поступања друштва у ситуацијама које се уоче као негативне по децу, мере које се предузимају и казнене мере за оне који драстично угрожавају основно право детета на сигуран и срећан живот. Одредбе закона се усклађују са постојећим законима који посредно третирају и овај проблем (нпр. Кривични закон). Такође би било нужно изменама и допунама проширити неке од постојећих закона. Светска организација УНИЦЕФ подржава сваки корак унапређења дечијих права и унапређење услова живота као и сваку државу која да допринос тим напорима.

У Србији се кроз неколико Министарстава и кроз различите законе покушавају, у ходу, институционализовати проблеми и потребе деце. Образовање је у томе заиста испред свих јер има најдужу праксу институционализованог решења образовања деце, праксу у легислативи. Може се рећи да то датира неколико векова уназад. Ипак, образовање је само једно од дечијих права која могу на разне начине бити угрожена, а које је Србија релативно добро уредила.

Парламент: од предлога до закона

Парламентарна пракса указује да предлог једног законског пројекта, ако не долази као предлог владе, већ спонтано од самог посланика или посланичке групе, не подразумева његово усвајање. Напротив, често се о њему и не говори. Свесна те чињенице, а руковођена намером да овај проблем приближим интересовању целог друштва, већ замореног транзиционом борбом за опстанак и прилагођавање, усудила сам се да сачиним један овакав скроман предлог Закона. То би свакако била тема која би натерала убрзавање доношења кровног Закона о деци, о којем се дуже времена говори, али се не зна докле се стигло са израдом и да ли се уопште ради на њему. Обележиле би се појаве које никако не могу прихваћене као облици понашања једног друштва у 21. веку, мислим свакако на просијачење и излагање деце неким понижавајућим и штетним пословима, израбљивање деце на било који начин.

Трговина децом као појава која постоји, која спада у најтеже облике злоупотребе деце.

Деца на свет долазе вољом одраслих, одрасли су зато обавезни да им тај свет учине местом достојним живота, а никако местом беде и патње. У нашој традиционалној култури деца имају важно место и о томе сведоче и разни обичаји који су у мањој или већој мери сачувани. Ипак, економски и социјални потреси друштва и државе никако не остављају места да будемо задовољни стањм у којем смо или, још горе, да кажемо да имамо већих проблема. Све проблеме које решавамо или законски осигуравамо њихово решење, чинимо у име будућности, а једини гарант да будућност имамо и да се за њу вреди борити су управо деца. Ту се круг затвара. Само наш одговоран и институционализован приступ проблему сиромашног детета у нашем окружењу показаће колико смо и сами одрасли и дорасли да своју будућност учинимо сигурном.

У Србији, као и свуда у свету, деца живе у породици или ван ње, односно без ње. Србија тражи веома одговорно начине да збрине децу која имају проблем недостатка породице, посебно се залагањем ресорног министарства улажу напори да се помогне деци са посебним потребама, али све то је недовољно и не треба да нас спречава да наставимо борбу за заштиту деце све док и једно дете живи без основних услова, трпи сиромаштво и понижење. Све док и једна суза постоји у дечијем оку изазвана немаром, злобом или похлепом одраслих.

Мој мотив, донекле и квалификација, да се ангажујем на решавању овог проблема лежи у томе да сам: професор који је у школи провео две и по деценије радног века, да сам родитељ три одрасла детета, да сам једном и ја била дете, на срећу вољено и пажено, стога осетљива и увек ангажована ако је неко дете у мом окружењу имало тешкоће са елементарним правима и потребама.

Жеља ми је да понудом једног могућег решења отворим једну ширу расправу у квалификованим институцијама каква је пре свега Скупштина Републике Србије која ће мотивисати релевантне снаге, па и јавност, да се укључе у практично решавање постојећих проблема друштва и самим тим допринесу унапређењу наше заједнице, а свакако унапређењу и породице као основне друштвене ћелије. Морам рећи да позитивне енергије и позитивних намера и активности никада није довољно и не треба одустајати од сталног анагажовања свих постојећих друштвених ресурса на овом пољу.

Срећни смо и успешни онолико колико су срећни и успешни наши потомци јер кроз њих ми трајемо и опстајемо. Србија данас заслужује, али и тражи, максимално ангажовање свих да помогнемо нашој младости да остваре своја права и да живе у лепшем и богатијем окружењу.

Више о аутору:
Злата Ђерић, народни посланик у Народној скупштини Републике Србије.

Рођена 23.12.1958. у Сомбору. Професор југословенске и опште књижевности, у просвети запослена 27 година. Мајка троје деце.

Писала углавном радове из методике српског језика и књижевности. Објавиљивала у стручном часопису Школски час, објављивала приче у разним часописима, издала књигу есеја и Психологија српске политике - Исправљање криве Дрине.

(Излагање са Округлог стола о породици у огранизацији Двери, одржаног 27. априла 2011. године на Машинском факултету у Београду)

За Двери пишу