Хуманитарни фонд из Прељине: видело у тами

Twittern

Добар човек, макар и везаних руку, може учинити много добра; само лењивци траже повод за нерад, и говоре како се ништа учинити не може.

29.08.2011

У селу Прељини код Чачка, о Преображењу 2о11, пунолетство је напунио Хуманитарни фонд црквене општине Прељина, једно од најлепших чуда хришћанске свести и савести у нас. Фонд је, на иницијативу свештеника Мирослава Милетића и групе Прељинаца,који живе и раде у Швајарској, основан страшне , хиперинфлаторне 1993. године, с циљем да помаже потребите из села и уже околине, да би данас прерастао у много ширу српску појаву, која се брине о потребама разних наших крајева.

Једна од најкарактеристичнијих делатности фонда свакаконабавка звона за нове храмове широм српских земаља. Принцип рада фонда заснован је на речи Господњој да , ако учинимо једном од наше најмање браће, чинимо самом Господу Исусу Христу.

Сваке године, углавном у току великоспојинског поста, фонд има своју редовну скупштину, на којој се сабирају његови чланови, како из саме Прељине, тако и из Чачка, Београда, и , наравно, Швајцарске. Тада се подноси и редовни извештај о раду из кога се види чиме се ови људи баве и кога све помажу: почев од тешко болесних, којима треба помоћи око операција или набавити лекове, преко одличних, а сиромашних, ђака и студената, до српских невладиних организација , попут „Двери“ ( на овогодишњој скупштини, у име „Двери“, Фонду се захвалио Владан Глишић, истичући да је њихов пример достојан подржавања. )Јавља се и којим је све храмовима приложено звоно, као и свака, па и најмања делатност, прецизно у динар.

Добра организација и јасна видљивост

Извештај је, наравно, доступан сваком заинтересованом, тако да и онај који је приложио крајцару и онај који је дао хиљаду-две евра могу стећи увид у то у шта се троши њихов новац. А то, у доба када је мување и лоповлук наша свакодневица, развија поверење без кога нема функционисања таквог типа удружења. Поверење за поверење; кад Србин види да тражилац не жели да га превари, и да ће његова милостиња ићи тамо где треба, наравно да је спреман да прискочи у помоћ. Нашем народу никад није недостајало душевности и доброте; недостајала му је, и данас му недостаје, само организована делатност усмерена ка добру.

А Хуманитарни фонд ЦО Прељина је, захваљујући локалном пароху, народном човеку, оцу Миру, организовао силе добра да прискачу у помоћ тамо где је помоћ потребна, и да онима, који у претешка времена губе поверење у ближње и њихову солидарност, покажу да „није све пропало кад пропало све је“ ( Рајко Петров Ного ).Тиме они доказују оно што је говорио Достојевски: „добар човек, макар и везаних руку, може учинити много добра; само лењивци траже повод за нерад, и говоре како се ништа учинити не може“.

Наш угледни мислилац, др Жарко Видовић, већ годинама тврди да је једини прави пут за очување српског народа и његов препород обнова парохије; парохије, и у великим градовима, морају постатинаши завичаји. А то је немогуће без свештеника који није занатлија, него јесте отац, баћушка, како кажу Руси. Свештеник Мирослав је такав – још у доба комунизма, задавао је бриге властодршцима својом делатношћу, подижући олтаре нових храмова на својој парохији и будећи парохијане за веру.Зато је он жива потврданародне изреке:“Триста – без попа ништа“.

Заједничко добро дело

Али, и он то не би могао без делатне помоћи својих сељана који, макар живели и у Швајцарској, остају везани за завичај, тај, како би рекао Жарко Видовић, смислом преображени предео порекла. Ради се, заиста се ради: посећују се стари и сиромашни, налазе се жаришта беде, трага се за онима који нечујно вапију, и прискаче им се у помоћ. Чусмо, те преображењске вечери у Прељини, за једног момка који живи и ради у Италији, и који је фонду дао повећи прилог подстакнут својом животном причом.

Наиме,он је, пре неколико година, отишао у Италију, и нашао посао, али није имао стан. Спавао је у парку док не прими прву плату, да би могао стан да изнајми. Једне ноћи, наишао је римокатолички свештеник и понудио му смештај у црквеном дому за бескућнике; не само пристојан смештај, него и храну. И наш човек је ту живео осам месеци, док се није снашао. А сад, пошто може да помогне другима, учинио је то преко прељинског фонда. Ето шта значи дејствено милосрђе – оно одамх буди човека на бригу о другима, из захвалности за бригу која је указана њему самом, кад му је помоћ била потребна!

Када би наше свештенство схватило да је могуће чинити добро чак и у овом времену кризе и општег слома вредности , и да би се, подстакнути делатним милосрђем свештенства,јавили многи Срби добротвори, попут овог младића из Италије, све би нам кренуло много боље. Народ би видео да није сироче, о коме нико не брине, него да му његова Црква, по завету Светог Саве, помаже, онако како је Сава записао у Законоправилу, позивајући се на Златоустово богословље милосрђа ( „Јер не рече Оче МОЈ, него Оче НАШ“ ), и наслањајући се на древно учење хришћанско да је имовина Цркве имовина сиромашних.

Честитајући пунолетство љубави и одговорности Хуманитарном фонду основаном при храму Светих Joaкима и Ане у Прељини, надамо се да ће и други схватити да је, како рече народна песма, „крајцара мален дарак, ал голема задужбина“. НА МНОГАЈА И БЛАГАЈА ЉЕТА!