Мило Ђукановић: конвертитски мозак

аутор: Жарко Огњановић

Ђукановићевом режиму иде лоше. Бар што се пописа тиче.

Београд, 20.05.2011

Иако има сву власт, сву моћ, сав новац, иако је апсолутни господар живота и смрти негдашње „српске Спарте“, а сада убоге монтегринске кривотворине, није успео да битно смањи број оних који се изјашњавају као Срби, а број оних који говоре српским језиком није пао испод половине.

А медији су млели, млели, млели... И нису самлели Истину, иако Истина, по свом вечном обичају, крвари и страда... Зато је Ђукановић решио да крене стазама свог сарадника, Кривокапића, званог Кривомозгић, и да предложи да се Митрополија црногорско-приморска, као саставни део Српске Православне Цркве, уједини са сектом полицијских плаћеника, дедејићеваца, у јединствену „Црногорску православну цркву“... Павелићевске намере једног самопроглашеног социјалдемократе (иначе, познатог господара глисерске привреде деведесетих година прошлог века, када је шврец цигаретама био најуноснија монтенегринска привредна грана) нису ништа ново и необично.

Његове евроатланстке газде, које налажу србијанском министру војном, кафеџији званом ШуНАТОвац да Турцима преда аеродром Лађевци код Краљева, једва чекају да раздробе Српску Цркву, јер је она остала једина установа која спаја потомке Светог Све где год били. Зато му сад наређују јуриш на небо... И он пристаје, nаравно. Зна он да газде за непослушност немилосрдно уклањају, и да му глисерску привреду стално држе пред носом: „Ако не слушаш, оде ти у Италију, где ћеш њене туристичке лепоте гледати двадесетак година кроз решеткасти прозор“...

Интелектуална бижутерија

Но, оставимо Ђукановића да размишља како да угоди сеизима Хусеина Барака Обаме и других представника мултикултурализма, а ми се упитајмо – како је могуће да један човек, који је на почетку своје власти малтене „четниковао“ ( србовао у крајњој мери ) сад одједном постане непријатељ српског народа. Прво, он у савременој Црној Гори није једини. Такве интелектуалне и моралне бижутерије има на претек, и то баш у бившој „Српској Спарти“...

Усташоидни дукљаноид , Јеврем Брковић, својевремено је шпартао по Београду, доказујући своју припадност обилићевској традицији Црне Горе и Брда, бусајући се у прса као да је рођени Његошев брат; Новак Килибарда, који се од комуњарца претворио у Србенду и вођу Народне странке, својевремено спреман да дражи муслимане да би доказао да је спреман на „истрагу потурица“, исто се тако пресалдумио у жестоког србофоба... А Мирко Ковач, онај што је од србијанског, мрачног и националистичког, Удружења књижевника, тражио да му признају радни стаж за загребачку пензију, толико је узнапредовао да је на крају постао хрватски писац, препун мржње према граду у коме је провео лепе дане свог живота, млађаног и списатељско-еуропског... Ђукановић није изузетак, него правило.

Полтронистичка логика

У ствари, све је врло просто: да је српски народ победнички, и да га Империја форсира као што то чини с Турцима данас, сви би ови конвертити били велики Срби и четници. Сетили би се својих предака са гуслама које певају о Косову, величали би Његоша и Лазарев завет, били би опет „српски Спартанци“. Али, ко би се дружио са губитницима, најомраженијим народом на Балкану и у Европи (а Срби су то и дан данас)? Чим су видели да се паре и моћ добијају за србомржњу, постали су србомсрци. „Истурчи се плахи и лакоми, млијеко их српско разгубало“, вели Његош. Плашљиви и лакоми, они су конвертити. И увек ће таквих бити, и никад се на њих неће моћи рачунати.

Србија је пуна конвертита – попут Чеде Јовановића, који је од монархисте постао слугерања Империје, само да би могао да живи ништа не радећи. Ако сутра конвертитима нареде да узму србосек, узеће га, него шта...Јер, све праве усташе су биле покатоличени Срби, а Павелић је управо из покатоличеног дела Херцеговине.

Дакле, од Ђукановића се ничему није чудити. И он, попут Хрвата о којима Дучић пише, спада у храбре људе. Не зато што се ничега не боји, него зато што се ничега не стиди.

За Двери пишу