На Острву среће

Шта је јапанска технологија за данашњег човека ако не идол, доказ да смо „јачи од Бога“ и да ћемо створити вештачку интелигенцију да бисмо пред Њим показали своје вештине?

Београд, 15.04.2011

„Фукушима“ на јапанском значи ОСТРВО СРЕЋЕ. Какво име за извор једне од највећих несрећа која је задесила човечанство... Управо док пишем ове редове, ко зна колико подводног света умире или бива заувек озрачено, и ко зна колико ће деценија бити потребно да се санирају последице једне катастрофе...

Поготову ако је та катастрофа била изазвана људским рукама, као што су објавили извесни кинески медији, тврдећи да су и земљотрес и квар нуклеарки изазвани јапанским неуспехом у тестирању нуклеарне бомбе, бомбе која је требало да буде употребљена у неком великом будућем рату против Кине (или можда Русије? Сетимо се да су последњих година односи Русије и Јапана били до пуцања затегнути због Курилских острва!). Јапан и Америка су, тврде Кинези (на познатом порталу China Value), у нукларним огледима били сагласни.

Што се претњи тиче, оне су биле веома реалне: управник области Токија, Синтаро Исихара, недавно је изјављивао да ће против Кине, у случају опасности, моћи да се примени и нуклеарно оружје (које Јапан званично нема). Неколико дана после његове изјаве, 9. марта 2011, у Тихом океану, у близини североисточне обале јапанског острва Хонсу, уочен је подземни удар магнитуде 7,4, који се осетио у области Мијаги, која ће, два дана касније, најстрашније пострадати од земљотреса. Такође, фотографије су 11. марта забележиле огроман водени вир, кадар да са собом у бездан повуче и велике бродове. Неименовани кинески стручњаци устврдили су да је реч о последици неуспеха нуклеарне пробе, која је оштетила морско дно.

Појавила се и тврдња да су катастрофе на нуклеарним централама последице не цунамија, него свесне одлуке јапанских власти да прикрију подземну нуклеарну пробу, и да причом о реакторима замаскирају праве узроке земљотреса. Било како било, да би се нуклеарке хладиле, почетком априла, у океане је пуштено скоро 12 000 тона радиоактивне воде... Још једна страшна ствар: област у којој се налазе ове централе је област где се производило највише хране у Јапану... “Острво среће“ је тако постало „Острво доктора Мороа“...

Наравно, ми не знамо да ли је земљотрес у Јапану дело људских руку. Можда јесте, а можда и није. Али, архетип онога што се десило у Јапану се, свакако, зове Атлантида (за коју шпански археолози ових дана тврде да су је открили). О Атлантиди је, знамо, писао Платон, који је повест чуо од египатских жреца, пуних древних знања. Било је то острво огромног технолошког напретка и невероватне моралне закржљалости - како би рекао отац Јустин, острво „атоимске технике и прашумске етике“...

И несрећа је била неизбежна – потонуло је без трага и гласа. Ако су га сада археолози открили, открили су га у символичан час, управо када је човечанство пред катастрофом, пред сломом, пред ишчезнућем. Открили су га да нас опомену. Сви народи света имају предање о потопу Свето Писмо га најпоузданије описује: човечанство је, својим безакоњима, изазвало гнев више силе, и све је потонуло, као да га никад није било.

То, да су старе цивлизације биле технички високоразвијене, знамо одасвуд: пирамиде, градови Инка, долина Наско у Перуу, Стоунхенџ, огромне камене кугле у џунглама Јукатана, фигуре са Ускршњих оствра, описи летилица у бојевима „Махабхарате“... И сав тај свет је ишчезао, јер је Бога разгневио, као што ће га касније гневити зидари вавилонске куле и грађани Содоме и Гоморе...

Јер, шта је јапанска технологија за данашњег човека ако не идол, доказ да смо „јачи од Бога“ и да ћемо створити вештачку интелигенцију да бисмо пред Њим, Творцем својим, показали своје вештине? У новинама је писало да су Јапанци већ годинам на прагу да открију машину за читање људских мисли... И... ништа. Судбина Атлантиде...

Не сасвим, наравно. Очито је да нам је Бог свима оставио још времена за покајање. Али, ако га не буде, крај света је близу. Јер, свет ће постојати само док на њему буде људи Божјих, који се уздају у Живог и Истинитог, а не у своје мисли и мишице... Размислимо о томе уочи недеље Христовог страдања. Покајмо се док још има времена, јер га ускоро можда више неће бити!

Аутор: Жарко Огњановић