Најзад почело откопавање истине

Циљеви Државне комисије су откривање свих тајних гробница, њихово обележавање и утврђивање тачног броја стрељаних.

Оно што је у Словенији већ углавном урађено, а што је одавно почело у Републици Српској, најзад је, скромно и стидљиво, кренуло и у Србији. Године 2009, а после иницијативе „Вечерњих новости“ и Института за савремену историју, основана је, у новембру месецу, Државна комисија за тајне гробнице убијених после септембра 1944.

На челу комисије нашао се др Слободан Марковић, доцент са Факултета политичких наука, а секретар је постао мр Срђан Цветковић, један од наших најагилнијих истраживача истине о прогоњенима и убијенима од стране тоталитарног комунистичког режима. (Господин Цветковић је и магистрирао и недавно докторирао на овој теми. ) Циљеви Kомисије су једноставни и јасни: откривање свих тајних гробница, њихово обележавање и утврђивање тачног броја стрељаних, као и редовно достављање извештаја Влади Србије о свему предузетом.

Комисија је већ објавила свој извештај о раду у 2010. години. У њему се има шта прочитати. Наиме, Комисија је прошле године извршила истраживања у Смедервском и Тимочком округу, посетила и основала своје испоставе у Зајечару и Крагујевцу, као и Пироту, извршила пробну ексхумацију у околини Бољевца, кренула да ради у Војводини, направила интернeт презентацију и ступила у контакт са низом сведока широм Србије.

Архиви БИА постали су први пут доступни за изучавање спискова побијених. Упркос недостатку новца, ситнијим и крупнијим опструкцијама, па чак и најживљем страху сведока, који понегде нису смели ни реч да кажу, иако је од догађаја прошло скоро седам деценија, Комисија је радила и урадила све што се могло. За сада, прецизно је установљен списак од 18 хиљада жртава, а из Војводине је стигао списак од 27 хиљада лица страдалих после септембра 1944. За сада су детаљно обрађени страдалници из Подунавског, Тимочког и Јабланичког округа. Из предатих архива БИА недостаје 40% спискова стрељаних, а нарочито недостају спискови за велике градове, попут Београда, Крагујевца, Шапца, Новог Сада, итд.

У годишњем извештају који је приредио др Срђан Цветковић објашњене су и технологије убијања. Поред Ранковића, шефа свих ОЗНАША Југославије, ту је и његов помоћник за Србију, Крцун, који је кратко време био шеф ОЗНЕ за Београд, да би место препустио свом саборцу, Милошу Минићу, који је на процесу ђенералу Дражи имао улогу Вишинског. После Минића, шеф београдске ОЗНЕ постаје црногорски кадар Вељко Мићуновић, да би га наследио Јово Капичић –онај што још прима државну пензију и подржава озноумног србофоба, Чеду Јовановића.

Суђења су, у првим месецима нове власти, била тајна и фиктивна, а убијани су сви униформисани, макар били ватрогасци, само ако су припадали Недићевом режиму. Никог није било могуће уклонити са списка за стрељање. Лица су у истрази подвргавана мучењима и сакаћењима, а на списковима за ликвидацију често се налазе прецизни описи њиховог имовног стања – био је у питању „класни обрачун“, то јест прерасподела имовине која је из руку „народних непријатеља“ прелазила у руке „ослободилаца“. У једном, донедавно тајном документу Војне безбедоносне агнеције (КОС, сећате се?), написаном 15. новембра 1944, јасно се виде циљеви и средства: “Један од најглавнијих задатака уопште, данас је уништење домаће реакције –издајника - њихово истребљење до самог корена и давање власти народу /.../ Само стрељање мора бити изведено у највећој конспирацији, тако да ни сам Штаб бригаде не зна“.

Егзекуције су вршене по унапред припремљеним полановима - људи су, у групама по 15 до 30 извођени на локације на ободима градова, у кругу касарни, на обалама река, и стрељани, углавном ујутру. Стрељали су КНОЈевци, који су и сами доживљавали нервне сломове, па су ухапшени често на стрељање вођени у друге градове, да комшија из стрељачког вода не препозна комшију на ивици гробне јаме. Било је стрељања и малолетника.

Тек од фебруара 1945. почињу, макар и фарсична, суђења. Сахрана посмртних остатака стрељаних била је строго забрањена, а решењем МУП-а Демократске федеративне ЈУгославије од 18. маја 1945. све гробнице „народних непријатеља и фашиста“ проглашене су тајним. (Зато је прво требало истражити те гробнице, а онда оне из ратова 1991-1995. јер, да није било оних, не би било ни ових.)

Иако се мислило да спискови убијених нису прецизно вођени, архиви показују нешто сасвим друго - вођени су ажурно и прецизно, са леденим миром свепобедног џелата. Било је случајева да се грешком стреља човек истог имена и презимена, а да у списку ликвидираних стоји – „нема везе, и он је био непријатељ данашњице“.

Надамо се да ће се рад Комисије успешно наставити и ове 2011. године. Јер, без истине, ма како она болна била, нема препорода ни човеку, ни народу.

Аутор: Жарко Огњановић

За Двери пишу