Русија и ми

Ових дана, Русија је опет у жижи збивања - Путин је у Београду, и Србији, оној обичној, народној, драго је због тога.

Београд, 23.03.2011

Ако ништа друго, што би рекао Мића Данојлић, Руси нас никад нису бомбардовали...

Но, наравно, није само то. Наше две историје толико су повезане да се сваки покушај уклањања те чињенице претвара у голо насиље над историјом и животом. Сваки православни Србин, па и потписник ових редова, Русију не сматра нечим страним и туђим, него саставним делом своје унутрашње географије. Како би рекао Рајнер Марија Рилке - Русија је једина земља на свету која се граничи са Богом, одозго и одоздо. Зато овим текстом подсећам и себе и читаоца...

Владимир Вујић, један од најзначајнијих хришћанских интелектуалаца пре Другог свестског рата, дефинисао је српску културну историју као повест о два бекства -Растка Немањића у манастир и Доситеја Обрадовића из манастира. А Светом Сави, који је од младости стремио монаштву, иночко житије је постало коначан циљ после разговора са руским монахом из манастира Светог Пантелејмона на Атосу.

С њим је и добегао у Стари Русик, где је и примио анђеоски образ. Одужио се Русији не само молитвом, него и Номоканоном, који је у земљи братског православног народа вековима био основа правног живота.

Уопште, не треба заборавити да су Руси и Срби једни на друге веома утицали у духовном животу – у руском календару има низ светаца српског порекла, попут Светог Саве Крипецког или Јована Тоболског, а цар Иван Четрвти Васиљевич Грозни, потомак племићке лозе Јакшића, нарочито је неговао култ светородних Немањића, Саве и Симеона , док је његова жена Анастасија, везла завесу за хиландарске Царске двери.

Руси су се Србима одужили после бољшевичке револуције, када је њихово монаштво обновило српски духовни живот - без руских монахиња, не би било ни српског женског монаштва богомољачког покрета, а старци попут Амвросија Миљковског обликовали су наше духовнике, какав је био отац Тадеј из Витовнице.

Најлепши пример ових сапрожимања је Свети Јован Шангајски, потомак оних Срба који су се у Русију одселили после пада Деспотовине 1459. године. Он је знао за своје српско порекло, и да није Максимович, него Максимовић.

Теологију је студирао у Београду, а Владику Николаја сматрао својим духовним узором, док је са Оцем Јустином био пријатељ у богословији у Битољу. Србе је волео најдубљом хришћанском љубављу, а, као и већина белих емиграната, био бескрајно захвалан краљу Александру Карађорђевићу, који их је примио под своју заштиту после крвавог Октобра...

Могла би се, заиста, написати читава повест о руско-српским духовним везама, по речи апостола Павла: ЈЕДАН ГОСПОД, ЈЕДНА ВЕРА, ЈЕДНО КРШТЕЊЕ. А српске и руске историјске везе? Колико смо заједничке крви лили борећи се против непријатеља крста са три прста? И ако нам је неко помагао, Руси су...

Кад смо пали у турско ропство, наши црквени и световни главари стално су гледали према Москви и Санкт Петербургу, очекујући помоћ одатле. Цар Алексеј, отац Петра Великог, плакао је над судбином балканских хришћана, и говорио да ће га Бог питати зашто им није помогао да се ослободе, а на позив његовог сина против турске силе дизали су се Срби из Црне Горе.

Катарина Велика прва је добила могућност да заступа интересе православних на Балкану, а цар Александар Први је указао најделатнију могућу помоћ Карађорђевим устаницима. Наполеон је обучавао турске артиљерце да се боре против тих истих с устаника, а Свети Петар Цетињски је водио борбу против француских освајача у Боки Которској (на самрти је проклео сваког оног Србина који би се одрекао Русије ).

Ко ће заборавити генерала Черњајева и његове добровољце, попут грофа Рајевског, који су учествовали у ослобађању Србије 1876 - 1878? Достојевски је тада писао у одбрану Срба пред лицемерним Западом, а словенофили су нам слали чувено „Писмо из Москве“, желећи нам самосталан државотворни и духовни пут, различит од европског секуларизма.

И, наравно, не треба да заборавимо најважнијег, Цара Мученика Николаја Романова, који је, иако његова војска није била довољно спремна, ушао у рат да би заштитио Србију, и без кога би српска војска оставила своје кости у Сан Ђовани ди Медуа.

Он је запретио да ће са Централним силама склопити сепаратни мир ако Савезници хитно не помогну нашој војсци да се пребаци из Албаније на Крф и другде, ради опоравка. Није случајно Владика Николај упоредио његову жртву са жртвом кнеза Лазара, и није случајно прво изображења његовог светог лика дато у манастиру Светог Наума на Охриду, док је у овом граду столовао српски Златоуст.

Наравно, било је у нашој историји и неспоразума и немоћи да се рођачке везе остваре онако како би требало, у својој пуноти. Али, то је историја духовног и крвног сродства, и ту чињеницу не смемо заборавити, да не бисмо, не дај Боже, пали под проклетство Светог Петра Цетињског, човека који је Русију волео чак и кад га царски двор није разумео, и који је знао да су властодршци пролазни, али да је Христос, Бог словенских очајника (тако га је звао отац Јустин Поповић) непролазан као што су то и Небеска Србија и Небеска Русија, вечне сестре у Христу.

Аутор: Жарко Огњановић