Семантика Путинове посете

(а о Чеди Јовановићу да и не говоримо)

Зашто је Чеда Јовановић (идеолошки друг џелата с Голог отока, Јова Капичића ), био „одушевљен Путином“...?

Београд, 29.03.2011

Премијер Владе Русије је, очито, човек који зна шта ради; то јест, дошао је тихо и ушао у легенду. Нећемо анализирати многозначност његових политичко-економских понуда Србији (кампања НЕ У НАТО добила је своју нову потврду, а Косово је, за Русију, и даље Света Српска Земља; Србија има шансу да буде највећи извозник на руско тржиште).

Шта ће просрпски председник и дружина ЕВРОУНИЈАТА урадити са понуђеним, видеће се брзо (мислим да ће се потрудити да својим НАТО газдама докажу да презиру Путина и Русију, и да сањају о улози подрепних мува Империје, као и до сада.) Циљ овога текста је, ипак, да укаже на значењску тежину његових поступака у једнодневној посети Београду...

Дакле, Путин је поручио српским родољубима да је с њима - учинио је то указавши почаст бајкерима из Ниша, чије је челнике позвао у своју ложу на Звездином стадиону (а сви знају да су домаћи бајкери ватрени браниоци система вредности који Друга Србија тако острашћено мрзи, и да су им Косово и Метохија у срцу, што су до сада својим манифестацијама и доказивали).

Учинио је то и посетом стадиону на коме га је дочекало преко 25 хиљада људи, који су га навели да се неколико пута окрене свима присутнима и да их поздрави. Најпотреснија је, међутим, порука коју су „Делије“ развиле и показале је целом свету: “Старији брате, пољуби нашу мајчицу (Русију) и кажи јој да смо поносни, да се боримо и да ћемо се борити, кажи да је волимо“...

Човече, кроз какав огањ и воду је прошло ово исповедање љубави према мајчици Русији – због те љубави, цар Николај је био најмилији страни владар међу Србима, јер су они знали какву је жртву поднео бранећи нас у Првом светском рату (због тога је српски посланик, Спалајковић, пљунуо у лице Лењину, који је издао Русију Немцима, а тиме се одрекао и Србије); због те љубави, макар и идеолошки заслепљене, робијали су Срби из Србије и Црне Горе на Голом отоку, док је Тито склапао савез са НАТО-ом против Москве; због те љубави, стизали су руски добровољци у Српску да лију своју крв у борби против муџахедина, а наши су их полагали у свету земљу гробља на Сокоцу; због те љубави, бомбардовали су нас 1999, и данас нас мрзе и желе да нас униште, јер нас, како рече историчар Екмечић, доживљавају као руске коњоводце ка топлим морима...

То је она љубав коју је Вук Исакович супроставио имену Марије Терезије, кад му је бискуп у Осеку нудио да се покатоличи... Јер, Русија је Вуку, вели Црњански, личила на велику пољану по којој ће слободно јахати...

Дакле, овде, у Београду, Путина нико није доживео као политичара, него као старијег брата, а Русију као мајку-мајчицу... А Срби су мајци поручили да је и даље воле, да се боре и да су поносни... После свега, после свега, после свега... И пре свега – јер то може бити и нови почетак... А и ако не буде, доказ је да нас нису сломили...“ И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама“, рекао је Шантић, на грозу свим другосрбијанцима чије дрхтаво срдашце подухвати гроза кад чују за смрт и гроб, јер они живе логиком У СЕ, НА СЕ и ПОДА СЕ, маскираном причом о ЕВРОПИ И ЉУДСКИМ ПРАВИМА...

Срби, поносан сам што сам део ваше приче, можда је помислио Путин. Јер, на стадиону му је речено да буде гласник који ће однети поруку српске слободе Мајчици Русији... А новине су, у те дане, пренеле да је и Чеда Јовановић (идеолошки друг џелата с Голог отока, Јова Капичића ), био „одушевљен Путином“... Наравно - како и не би! Јер, Чеда је својевремено био монархиста и борац против глобализма, који је у Студентском протесту 1996-1997. носио икону Тројеручице и поздрављао окупљене са „Помаже Бог!“ Тај ће за лову све да уради: кад би се овде сутра вратили Немањићи, Чеда би био спреман да на двору постане велики челник или ставилац или да преузме било коју другу титулу, само да има још пара и моћи.

Чеда је парадигма домаћег јајарлука, званог СВИРАМ ТИТУ, СВИРО САМ И ДРАЖИ, КОМЕ ТРЕБА, НЕКА МЕ ПОТРАЖИ. Зато се и одушевио Путином, зар не? Можда и са те стране кане нека кинта, за џепарац. Јер, шта би тај човек радио да не продаје себе и Србију? Таква политика је најстарији занат на свету. У Чединој верзији, наравно.

Али, вратимо се Путину, то јест себи: његова посета нас је (без обзира на практичне резултате ) подсетила да још увек нисмо мртви. А данас, кад је смрт свуда око нас, није то мало. Заиста није.

Аутор: Жарко Огњановић