Трагедија у Нишу: другачији поглед

аутор: Жарко Огњановић

Да ли постоји одговорнст друштва за трагедију мајке и двоје деце у Нишу?

Београд, 06.07.2011

Једна мајка је, у ко зна каквом лудилу и болу, у Нишу, пре неколико дана, гурнула двоје деце кроз прозор, а онда и сама скочила за њима. Дечачић је, павши са четвртог спрата, погинуо на месту, а девојчица је остала жива, са претешким повредама. Трагедија.

Новинари су пренели речи девојчице – наводне речи девојчице – да их је мајка избудила, натерала да љубе иконице, а затим бацила кроз прозор. Бедни и јадни новинари! Шта им то значи? Да је жена која је убила своју децу била веома побожна, па је због тога постала луда, и убила своју децу? Каква је порука таквих наслова - да сви Срби постану атеисти да не би бацали своју децу кроз прозор?

Да се сви Срби треба да се потурче или покатоличе да не би љубили православне иконице пре но што децу баце кроз прозор? Да родитељима треба забранити да дају деци иконице да их љубе? Какав дух води наше новинаре да свакога дана загађују Србију насловним странама пуним мрака (са пет жутих крака, оних ЕУ крака којима сад треба да верујемо уместо црвеним крацима Титове петокраке)? Да ли они размишљају о одговорности за духовно тровање свог народа?

Зар на насловној страни не може да буде породица са десеторо деце, и да унутра буде прича о оцу и мајци који раде да ту децу подижу, а држава („зла држава што дембеле издржава“, рекао би Данојлић ) им ни у чему не помаже? Зар су само родитељи који бацају децу кроз прозор тема наших новина? Можда има родитеља који милују децу по глави? Или неко хоће да нам каже да ће наша деца бити безбедна кад педери и лезбејке почну да их усвајају, јер су они врло нежни према деци?

А што се тиче оног ужаса из Ниша, на ум ми само падају речи Христовог упозорења да ће људи умирати у страху очекујући будуће догађаје – то је реч о потоњим временима. И да ће устати деца на родитеље и родитељи на децу... Јер, каква тама је морала да буде у души ове јадне несрећнице, па да побије своју децу? То се раније ни у лудилу није дешавало.

Очито је да наш свет постаје зверињак препун бесмисла, и да тај бесмисао прождире људске душе. Јер, вести кажу да ова породица није била сиромашна – отац ради у Италији, живели су у богатијем делу Ниша. Родитељка је била милолика жена, а деца лепа и негована. Каква тајна све ово покрива – само Бог зна. А сви смо криви за све , каже Достојевски.

Јер, да је нашег зла мање, не би ову јадну, непостојану душу спопао демон очајања, нити би јој пало на памет да плодове своје утробе баци кроз прозор. Ко зна зашто јој се свет у коме живи учинио неподношљивим за живљење и ко зна зашто је помислила да њена деца у таквом свету не могу и не треба да живе?

Овде поново долазимо до чињенице да је једна ствар бити родитељ, а нешто сасвим друго бити отац или мајка. Родитељ је биолошка, а отац и мајка су духовне категорије. Ово прво може свако, а оно друго није дато свакоме. То је способност да се личи на Оца Небеског и да се личи на Мајку Божју...

Мајчинство је тако велико да наш народ каже: „И Бог има Мајку“. Данашњи човек, васпитан у свету хедонистичког атеизма, као да је неспособан за очинство и мајчинство. Заточен у себе, инфанитилан, уплашен хаосом који га окружује, он се крха под притиском околности; не може да поднесе одговорност и да из биолошког родитељства пређе у благодатно стање очинства и мајчинства.

Али, не осуђујмо ону несрећници из Ниша, не осуђујмо! Она је плод света шареног ништавила који и нас притиска и заводи у беспуће! Молимо се Богу да издржимо на путу Христовом и надајмо се да ће нас мимоићи искушења која наше снаге превазилазе. Јер, Достојевски је давно рекао – ако нема Бога, све је дозвољено. А у свету без љубави, у коме је новац врховна вредност, а стандард идол коме се клањамо, Бога одавно нема.