Војин Димитријевић и Васкрсење

Овај живот за атеистичке србофобе, маскиране у евроинтегративце, има смисла само овде и сада, а никакве радости, ни одговорности, нема изван овдашњице.

Београд, 27.04.2011

Претпоставка коју неки износе (Војин Димитријевић је србофоб због свог цинцарског порекла), као и већина преупрошћавања, није тачна; не морамо ићи у прошлост и сећати се великог родољуба, Бранислава Нушића, да бисмо међу Србима цинцарског порекла нашли супротан пример – Војинов презимењак, чувени издавач у Швајцарској, Владимир Димитријевић, један од најзначајнијих делатника наше културе у двадесетом веку, и живи доказ да је теза о биолошком пореклу нечије србофобије сумњива. У питању је, ипак, нешто друго; реч је о титоистичкој врсти хедонистичког атеизма, тако добро описаног у „Моралистичким фрагментима“ Мила Ломпара.

Не заборавимо: у доба Титове страховладе (која се, овде и данас, представља као доба процвата демократских вредности), Војин Димитријевић је водио „Кино око“ на Титовизији, симулирајући озбиљну јавну расправу о друштвеним и културним питањима. Тако је и Радомир Константиновић паланачки филозофирао на основу синекуре које му је режим омогућио, да би писао своју логорејичну епопеју, звану „Биће и језик“. Његовог оца, Михаила, режим је наградио постављањем на Правни факултет у Београду, зато што је Михаило, од краљевог министра, прешао на страну титошубашићевске преваре.

Син је награђен правом на логорејисање на Трећем програму Радио Београда (и шире, и шире), а заузврат је, после Титове смрти, маршала поредио са Де Брољијем и Пикасом, и хвалио његове муцаве говоранције као нешто што надилази и самог Хегела. И други су (интелектуалци и еуропејци титоброзовског доба) из истог шињела (Стаљиновог, зар не? ) – разне латинке, тепавци и слична братија, као и несрећни Живорад Ковачевић, који је превалио пут од секретара Крцуновог кабинета, преко саучесника у додељивању почасног грађанства Београда узорном демократи Чаушескуу, до вођства једног од многих европских покрета у Србији, да би, у ове мрачне дане, кад се све утопије руше, дигао руку на себе.    То су, једном речју, људи који су реч ГУЛАГ читали као ГУЛАШ... И данас то чине: амерички глобалистички ГУЛАГ за њих је ГУЛАШ од малих зелембаћа добијених за интелектулане услуге Империји.
Но, то је само феноменологија. Срж њиховог понашања је негде другде. Где?

Суштина свега је у порицању Васкрсења. Овај живот за атеистичке србофобе, маскиране у евроинтегративце, има смисла само овде и сада – једи, пиј, уживај у самом себи, а никакве радости, ни одговорности, нема изван овдашњице. Литвански религиозни мислилац, Антанас Мацејна, у својој књизи „Тајна безакоња“ каже да је најстрашнија особина нашег доба безрадосност која проистиче из неверовања у Христово Васкрсење, која је гаранција свеопштег Васкрсење из мртвих. Ако нема Васкрсења, и ако је смрт коначни победник, кога и шта можеш да волиш? Не можеш да волиш ни себе на прави, неегоцентричан начин, а камоли свој народ и земљу.

То су они што, како каже изрека, до подне мрзе себе, а од подне цео свет. А пара им треба. И зато су спремни да причају приче оних који им дају паре, без обзира где су – у Стамболу или у Ленглију. И зато не подносе свој народ – изгледа им одвратан, неприлагодљив НАТО вредностима, свему ономе што су замислили да треба да буде пут ка бољој будућности (која никако да дође, осим у форми бомби са осиромашеним ураном и свеопштег уназађивања Србије. ).

Није случајно да Достојевски „Браћу Карамазове“, свој најзначајнији роман, из кога повремено вири њушка Великог Инквизитора, завршава повешћу коју Аљоша прича на Иљушином гробу – повешћу о свеопштем Васкрсењу из мртвих, када ћемо се сви видети, и загрлити једни друге, и све испричати једни другима, и више се никад нећемо растати. Велики Инквизитор је, ипак, само утвара која ће нестати кад у Дан Свог Другог доласка, вечно заблиста Сунце правде.

И то ће Сунце обасјати све добро и вредно у нашим животима: и породице наше, и народе наше, и жртве наше познате само Њему, и сузе наше и уздахе наше, које ће у злато претворити. И биће то сабрање неба и земље које се никад разићи неће. Али, што бире рекао руски песник, „како у дебело ухо забости нежну реч?„Зато данас многи беже од речи о Васкрсењу – у мишје рупе свог хедонистичког атеизма... Чини им се - ако поричу Сунце, престаће да сија...

Разнолики војини димитријевићи имају моћ и утицај у данашњем свету, а страна, антисрпска штампа им, попут „Блица“ и туђинске телевизије, попут БЕЕЕ92, дају најшири могући простор, само да би показивали и доказивали своју мрзовољу, мржњу, мрзост, и сличне др-мр особине др-мр србофобичног интелектуализма...
Али, наравно, ми им не завидимо. У светлости Христовог Васкрсења, опште победе Живота над смрћу и Истине над лажју, само их жалимо, и желимо им да се преобразе и покају, да открију пут ка Логосу Божјем, Смислу човека и света. Они који непрестано живе у мраку Великог петка (не на страни Христових ученика, него руље која распиње) нису заслужили нашу мржњу, него најдубље саучешће и молитву.

Јер, они не знају сласт песме ХРИСТОС ВАСКРСЕ ИЗ МРТВИХ, СМРЋУ СМРТ УНИШТИ И СВИМА У ГРОБОВИМА ЖИВОТ ДАРОВА. Ослађени том песмом на горком мору овог живота, у овом свету који је долина суза, усред неправди и разочарења која сами себи и једни другима приређујемо, видимо светлост на крају тунела, и знамо да је у праву Свети Николај Жички кад каже да је живот безбожника као шарена ливада после које почиње вечни, непрозирни мрак, док је живот верујућег као мрачан, али кратак, тунел, после кога почиње вечна, бескрајна светлост, светлост тиха Свете Славе Бесмртнога Оца Небескога, Светлост Која Се за нас распела и за нас васкрсла. Зато Војину Димитријевићу, и свима који су му слични, и који вечност доживљавају као Достојевсков Свидригајлов, као мрачну собицу пуну паучине, поручујемо: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

Отворите, тескобне господо, груди своје и срца своја и умове своје за свепобедну песму Цркве, која каже: САДА СЕ СВЕ ИСПУНИ СВЕТЛОШЋУ, И НЕБО И ЗЕМЉА И ПОДЗЕМЉЕ, ДА ПРАЗНУЈЕ СВА ТВОРЕВИНА ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО, У КОМЕ СЕ УТВРЂУЈЕ, добијајући свој вечни смисао и назначење. Да заједно будемо деца Оца Небескога, Оца слободе и љубави, кроз Сина Његовог Јединородног, а Брата нашег, у Животворном Духу Светоме. АМИН И АМИН!

Аутор: Жарко Огњановић