Злокобни облаци над пољопривредом

сажетак рада

Излагање Зорана Бушића на Округлом столу о пољопривреди који је организовао часопис „Двери српске“.

Београд, 19.04.2011

Вишедеценијски немаран однос према селу и пољопривреди довео је до данашњег веома тешког стања. Уместо конкретних корака ка опоравку, врте се исте приче, вуку углавном јалови потези и демагошки се и даље прича о „великој шанси“ коју Србија има у пољопривреди!

Како која власт ступа на сцену, по правилу се лати израде стратегије развоја пољопривреде. Ако и успе да је напише, она по правилу нема вредност за следећу власт, која пише нову, своју! За то време, наша пољопривреда буквално тоне! Пажљиви посматрач би се с правом запитао да ли је могуће да се у толикој мери греши и ради насупрот интереса државе и народа, нарочито оног дела који живи на сеоском подручју?

Чињеница је да у надлежном министарству ради знатан број часних и стручних људи, који се труде да што боље обављају послове за које су задужени. Међутим, поред њих ту је и мноштво партијских кадрова, који теже да заузму водеће позиције. Овакво стање доводи до умањења резултата ових првих и до читавог низа штетних последица. Они који воде главну реч и одлучују, по правилу су страначки људи. Навика да се пољопривреда посматра као плен који може донети профит огледа се веома конкретно у изгледу буџета Србије. Довољно је погледати шта се узима од пољопривреде и колико се улаже у ову стратешку област.

Посебна прича је начин на који се та недовољна и недопустиво мала средства долазе до корисника! Кашњења, компликоване процедуре, бирократска ситничавост, бројна ограничења, двосмисленост, несигурност... само су неке од препрека које српског сељака деле од прескромних средстава о којима политичари знају да трубе преко медија, као да су велика и да су их издвојили из сопственог џепа!

У датим околностима тешко је очекивати напредак, мада има и ретких добрих примера, заснованих на великим напорима честитих и стручних људи, иницијативама, упорности и истрајности. Када је реч о укупним резултатима државе у области аграра, они су поражавајући.

Обично се као показатељ развоја пољопривреде у некој земљи узима сточарство. У Србији је сточарство из године у годину у све тежем положају, и у све мањем проценту учествује у укупном приходу од пољопривреде.
Сточни фонд је десеткован и то постаје болна чињеница и за градско становништво, суочено са несташицама млека и високим ценама меса и прерађевина сумњивог порекла и квалитета.

Одсуство домаћинског односа према пољопривреди огледа се и у некритичком прихватању свега и свачега што се учини погодним и довољно „европским“, без озбиљног сагледавања и промишљања да ли је то у интересу наше државе и народа.

Поред економске штете, велику опасност представља што јавно, што тајно заступање интереса међународних корпорација и интересних група које настоје да у Србију пласирају ГМО!
Такође, у великој распродаји народне имовине, ни земљиште ни воде нису изузети, тако да постоји реална опасност да ово богатство наслеђено од предака и позајмљено од потомака, дође у руке странаца!

Дакле, поред досадашњих проблема, притиска разних економско-политичких монопола, ево још тешких бремена и претњи! Некада се за пољопривреду говорило да је то „индустрија под ведрим небом“, алудирајући на несигурност која проистиче из утицаја климатских прилика и неприлика. Данас се може рећи да су се над српску пољопривреду надвили бројни злокобни облаци!

Подаци о аутору:

Зоран Бушић, дипл. инж. пољопривреде

Стручни сарадник у удружењу Моба у Љигу, за послове пољопривреде и руралног развоја. На овим пословима ради од 2002. године. Од оснивања Мреже за подршку руралном развоју па до почетка 2009. године радио је као регионални координатор у регионалном центру Љиг. Од оснивања удружења Моба радио је на већем броју пројеката из области пољопривреде и развоја села.

Члан је уредништва сајта www.moba.rs. У удружењу Моба ради на пружању стручне помоћи пољопривредницима и сеоском становништву.

Живи на имању у селу Ивановци код Љига.