Друштвена „мрежа“

свештеник Димитрије Безумнов

Не смемо дозволити да нам друштвене мреже заклоне прави живот, живе људе, њихов бол, радост, њихове душе...

05.02.2012

Да напишем овај мали оглед подстакао ме је један уобичајени разговор који се водио једног сасвим обичног дана. Заиста, такве разговоре свако од нас води небројено пута. Само, сви ти разговори пролазе мимо нас, не дотичући се најважнијег – нашег срца. Ми се практично цео дан „гађамо“ некаквим фразама. Савремени човек уопште није навикао да се удуби у речи другог човека, самим тим не покушава да из онога што је чуо извуче одређени закључак.

И овај дијалог који се састојао из неколико фраза није обећавао да ће бити озбиљан и дубок. Међутим, испоставило се потпуно супротно: оставио је такав траг у срцу да нисам могао да издржим и зато сам сео да запишем ове мисли, јер човек увек жели да подели оно што је значајно и важно (у крајњој мери за њега самог).

Све је започело када смо у стану започели ситно реновирање. Пошто нисмо имали ни времена, ни добрих радних навика (а ни лењост не треба изгубити из вида) део посла за нас је обавила једна усамљена и не баш млада жена. Мене је јако занимао, чак зачудио њен распоред рада: она је радила сваки дан сем суботе. Заиста, не бих се запитао (субота к`о субота) да нисам знао да је она православна хришћанка. Да признам, прво сам помислио да неправилно схвата старозаветну заповест и суботу и хтео сам да је исправим. Међутим, испоставило се да је одговор у сасвим другој равни.

Ова жена је имала тежак живот. У старости је остала сасвим сама. Имала је сина који је умро млад. Кроз неко време умро је и муж који је дуго и тешко боловао.

Али, како ми је сама са радошћу испричала, она има једну животну радост: малог рођака. Малишан који једва на ногама стоји, зове своју, како је он зове, бакицу скоро сваки дан и, као хришћани Васкрс, очекује долазак свог старог друга. Дете јој не даје мира, признала ми је наша радница, али она због тога уопште не пати – напротив, сви су задовољни. Она већ дуже време сваке суботе иде да га посети.

Ето, тако смо ми са осмехом разговарали све док нисам питао зашто баш суботом – па, тата и мама су тог дана код куће? Од тог тренутка осмеси су нестали, јер је одговор био тужан, штавише – трагичан. Трагичан јер нико не схвата истинску ситуацију, прихватајући оно што се догађа као нормално и природно. Све се испоставило прилично просто: суботом су родитељи код куће, али као да их нема.
Тачније, нема их са дететом. Оба родитеља су прогутана у друштвеним мрежама. Чим један оде од компјутера, његово место одмах заузима други и тако се наставља све до увече. Мислим да и недеља пролази на тај начин. А шта је са дететом?

Не, оно није напуштено – мислим на материјалну страну: обувено је, обучено, нахрањено и штавише, лећи ће на време да спава. Али, уз сво обиље играчака и цртаћа који се понекада пуштају током целог дана, тај малишан је јако усамљен. Зато сви ти малишани тако и ишчекују своје бакице јер им оне пружају живи контакт – једноставно, разговарају и играју се са њима.

Друштвене мреже… Оне су обузеле наш живот одлучно и изненада, баш као и отворено тржиште. И ево шта је за чуђење: говоримо о жртвама таквог тржишта, о томе да нису сви могли да се прилагоде тим новим условима у нашој земљи, али скоро и да не помињемо да и друштвене мреже имају своје жртве. И то нису само одрасли, младићи и девојке, већ и деца чији су се родитељи запетљали у друштвеној „мрежи“.

Наравно да нисам први ко је обратио пажњу на овај производ интернета – самим тим не бих желео ни да претендујем на неку анализу или истраживање. Ово је пре покушај да поделим осећања када ми пред очи излази слика усамљеног малишана чији родитељи страсно гледају у монитор уместо да погледају у очи свог детета.

Тако бих желео да викнем: „Маме! Тате! Интернет је таква глупост, таква празнина у поређењу са стварним животом. Плодови занесености интернетом су јако горки: незамисливо је колико бола рађа тај, на први поглед, невини хоби.“

Можда ће многи од оних који су прочитали овај текст рећи: ништа ново, све то смо ионако знали. И биће у праву. Тако често се и догађа у животу: ми „све знамо“ и ништа не мењамо. На пример, зар престајемо да грешимо када видимо да то чинимо? Напротив, на сваку исповест доносимо блато истих грехова и оборивши очи пред свештеником читамо своје стандардно набрајање.

Али са друге стране, зар није важно поново чути од некога давно познату истину – чак не као истину, већ као њену потврду? Зар болестан човек не жели да опет и опет чује речи „биће ти боље“?

Ето, помислио сам да ће, можда, некоме бити потребно да чује да ван граница тог интернет света који увлачи у себе постоји нешто важније. То важније је човек. Тај човек поред вас, који вам је близу, коме је потребна наша топлина и љубав. Потребна је једноставно пажња.

А друштвене мреже представљају само забаву која не треба собом да заклања прави живот, живе људе, њихов бол, радост, њихове душе. Колико људи по интернету оставља своје коментаре – њих је толико много, тешко да су они заиста некоме занимљиви, тешко да ће се неко сећати онога што прочита након сат времена.

Текст превео: Станоје Станковић
У сарадњи са www.svetosavlje.org
Извор: Православие.Ru