„Он ће спасти народ свој од грехова њихових“

Сергеј Худиев

Христос не долази да би изменио друге људе или околности којима смо незадовољни - Он долази да би изменио нас саме

Београд, 07.01.2012

Пророци Старог Завета су најављивали долазак Месије – Божијег Помазаника који ће донети спасење. У Христово Време, очекивање Његовог доласка је постало јако изражено. Људи су замишљали Месију као моћног, победничког војсковођу који ће казнити зле незнабошце који су мучили народ Божији и успоставити царство бајковитог мира и изобиља. Када се Месија није показао као такав, већина народа Га је одбацила. Лако нам је да прекоревамо људе тог времена, чудимо се њиховом неверју и суровости. Али, зар људи нашег времена не показују исте особине? Христос доноси Спасење, купљено Ценом Његове сопствене смрти на Крсту. А ипак је за многе оно непотребно. Зашто?

Погледајмо о каквом се спасењу говори – и какво спасење људи траже. Јеванђеље говори о Детету које долази да ће „Он спасти народ свој од грехова њихових“ (Мт. 1:21). То је спасење од нечега што је унутар нас самих – од повређености природе, греха, безумља и противљења. Спасење које су највећим делом тражили древни Јудејци – а и савремени људи – јесте спасење од нечег спољашњег: од непријатних околности које нас притискају, од других људи који са нама поступају неправедно. Људи првог века су живели гладни и маштали су о месијанској епохи када ће бити довољно јела; живели су под тиранском влашћу и династије Ирода и римских окупатора који су их контролисали – и желели да Месија снажном руком заведе поредак и успостави праведније стање. Од Месије су очекивали да задовољи очекивања и потребе народа – како невине као што су ситост и безбедност, тако и сумњивије – као потреба да се на крају униште нечастиви незнабошци и уздигне над њима. Уосталом и ова жеља је могла лако да се протумачи на побожан начин – зар поштоваоци истинитог Бога не треба да буду изнад нечистих идолопоклоника? Зар није вређање имена Божијег то што Његов народ страда од незнабожаца?

Када се испоставило да то Месија неће учинити, пропале наде су се излиле у разочараност, па чак и мржњу и узвици „Осана“ (тим узвицима је израиљски народ поздрављао Христа при уласку у Јерусалим, на само неколико дана пре Његовог Распећа. – прим. прев.) су се сменили крицима „Распни Га!“ Међутим, већ у догађајима Његовог Рођења очигледно је да се догађа нешто што људи не очекују – и не желе превише. Месија долази у свет као Дете из сиромашне породице. За Његову Пречисту Мајку нема места у гостионици. Он не доноси избављење од свих несрећа – напротив, Њега самог је неопходно избављати од Иродовог гнева, Њему најближи људи не само немају ситост и безбедност, већ су принуђени да постану бегунци.

Он очигледно не доноси људима оно што желе. И то је јако важно запазити. Спасење је неочекивано – људи желе спасење у категоријама овога света – изобиље, безбедности, а понекада и горе – одмазду и власт, када нас Бог узвиси над нашим непријатељима. Међутим Бог има другачију замисао – да нас учини Светима и учесницима истинског добра. Са тачке гледишта палог човека спасење треба да се оствари у стицању онога што желимо. Јако често и скоро неприметно – и у I веку, и у XVI и у XXI веку људи своје жеље проглашавају за вољу Божију („Бог ми је рекао да нападнем Ирак“) и виде у Богу небеског покровитеља и гаранцију за своје идеале, вредности и пројекте. Светски истраживачи религије који у Богу виде пројекцију колективног „ја“ религиозне или етничке групе, отелотворење њених вредности и очекивања имају право у нечему – људи непрестано формирају своју слику Богу исходећи из својих жеља. И када прави, живи Бог постаје Дете у Витлејему, они су трагично неспремни за то – као што нису спремни ни сада.

Међутим, Бог не испуњава наше жеље. Да би задобили аутентичну, истинску радост, за коју нас је и створио, морамо да научимо да желимо друго. Мало дете жели играчке и сладости, али мора да порасте и уђе у свет одраслих радости и обавеза. Жеље палог човека често му не служе на истинско добро. Постоји цинична изрека „немојте ме учити да живим, боље ми помозите материјално“. Као по правилу, човеку који тако говори потребно је управо да научи да живи, јер ће од материјалне помоћи имати мало користи.

Бог жели да нас научи да живимо – и да нас изнутра преобрази Својом благодаћу, коју нам даје кроз молитву и Тајне Цркве. Да нас учини другим људима – људима који су у стању да приме вечну радост коју нам је припремио. Спасење које приноси Христос не састоји се у томе да Бог мења спољашње околности или друге људе, већ у томе да мења нас саме.

У наше дане људи живе ситији, безбеднији и слободнији него у првом веку, али такође препуни негодовања на околности и друге људе. Такође су уверени да те околности и други људи треба да се промене – и не виде неопходност да се мењају сами. Управо у томе је корен неразумевања између света и Цркве. Зашто се Црква не окоми на наше непријатеље? Зашто Црква покушава да нас учи како да живимо, уместо да учини како ми желимо? Одговор који се може одмах дати биће помало обесхрабрујући – зато што се Сам Христос не спрема да учини како ви желите. Зато што вам то не би било на корист.

Христос не долази да би изменио друге људе или околности којима смо незадовољни. Он долази да би изменио нас саме. Ми треба да се променимо – изменимо своје ставове и приоритете, вредности и идеале, главне циљеве у животу и свакодневне поступке. Тек тада ћемо и бити у стању да извучемо трун из туђег ока – не раније. Бесмислено је постављати питање „како да прилагодим Христа својим циљевима, стремљењима, идеалима и интересима?“

Једино питање које има смисао је: „Господе, шта ћу да чиним?“ (Дела ап. 9:6).

Текст превео: Станоје Станковић
У сарадњи са www.svetosavlje.org